Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Gledao sam u prizor iz srca tame. Tri mamurna pajaca sede u uglu neke mračne sobe i odlučuju o ratu. Na njihovim licima se ne vidi ni briga niti trag bilo kakve dobre ideje. Nema osmeha na grimasama zamrlim u prostoru, nema druge emocije osim straha.
Prvi general je davno prestao da govori. Zanemeo je zbog nedostatka potrebe da bilo šta kaže. Vrhovni ga vodi okolo kako bi pokazao šta može da učini od nekadašnjih ljudi. Nemi general gleda u prazno, prema glavi nadređenog koja se neprekidno oglašava i sluša naređenja kojih nema i nije ih moguće razumeti. Jedino on priznaje da mu je sve jasno, nemušto tumačeći ludilo iz koga se izlazi samo uz masovno umiranje ili pobunu. I on bi želeo nešto da kaže, ali je davno rekao sve što je imao a više ne zna šta je to bilo. Sada je još gluplje da govori nego da ćuti.
Postavljeni ministar odbrane, izgubljen u uskom prostoru servilnosti i neznanja, prvog dana na novom poslu je oborio dron. Iznad njega je čisto nebo, uradio je sve što ne ume, on je zadužen za odbranu a i napad. Ne zna o čemu je reč, pre nego što su mu dali silu komandovao je odredima novosadskih batinaša, i to je najveća formacija koju je imao.
Rat bi se vodio za Srbiju, izgubljenu negde među slobodnim ili zaraćenim svetom, zarobljenu nejasnom silom nastranog vojskovođe koji je većinu građanstva pretvorio u uškopljenike ili ustrašene podlace. Samo dvadesetak ljudi u Srbiji vodi svoju uzaludnu borbu protiv tiranije, najhrabriji su sakrili glave među jaja i čuvaju svoje junaštvo za vreme kad sve prođe. Tada će činiti podvige i govoriti kako su rušili zlo, pazeći da se za to ne sazna.
Odnekud izrasta lepo i skupo odeveni saveznik poludelog gazde, Šešelj umotan u šareni papir. Replika svega što ima smisla kao mučna zabluda o vladavini uma. Čovek sa Sorbone, Miloš Jovanović koji mrzi Zapad i preporučuje se kao maskota ponizne putinofilije. Očaran je Vulinom i sopstvenom prostačkom mizoginijom. Krivotvoreni opozicionar koji se kreće tragom Miše Vacića, iznemogle Vučićeve uzdanice. Njegova politička filozofija je uzaludna borba sa iluzijama i oživljavanje umrlih mitova ekstremnim mentalnim lutanjima. On ih prihvata kao jedinu mogućnost uspešnog jurišnika koji se desnicom drži za vazduh.
Za rat je spreman i Gašić, odani Vučićev majstor, Đuka denacifikator balkana i šef moralne naci policije za sprečavanje nepoćudnih fudbalskih navijanja. Onoj trojici koji su junaci početnog dela ovog teksta, potreban je rat koji je neprekidno u bliskoj budućnosti i jedino tamo. Vrhovni je ispao budala, šeprtlja koja ne razume u šta se upleo. Nesposoban je a to ne zna, da je sposoban znao bi da je nesposoban. Zato je razoružao policiju na Severu i napravio mesta za haos. Ratovao bi tuđim glavama za tablice i očuvanje stabilnosti barikada koje su potrebne samo da bi bile tu. Barikade su znak da je on tamo.
Uveo bi na Kosovo hiljadu naoružanih ljudi koje ne može da uvede, sklopio bi mir koji ne ume da sklopi, pružio bi otpor da zna kome, išao bi u pohod da zna sa kime, potpisao bi kapitulaciju samo da je već nije potpisao. Njegovo je da bude poražen u ime naroda i već je poražen.
Ova zemlja više ne može da podnese svakodnevna vanredna obraćanja. Više ne može, ali podnosi. To je možda jedan od izvora opšte misaone infekcije, blokade važnih ljudskih puteva, gašenja emocija, udara na zdravu pamet, na radost, ljubav, plodnost i život.
Ne vodi se ljubav posle tih govora. Ne prave se deca pred tom slikom.
Putevi zamišljene slave su nejasni i nerazmrsivi. Možda nekoga od prosvetljenih povede mesijanska zamisao, slabi umovi su moćni u nerazumevanju sopstvenih dimenzija. Put u večnost je samo jedan, ili si sa štitom ili na njemu. Ako ne kreneš nećeš znati. Eno Putina, desetine hiljada mrtvih na sve strane, milioni izbeglica, čitava jedna zemlja u ruševinama, a on ne odustaje nego ubija i dalje i još će.
Šta je Putin bolji ili gori od njega? Na Kosovu si ili Lazar ili Obilić ili Branković. On uzjahuje bedeviju na čelu hiljadarke ljudi, stiže tako na Brnjak kopljanik odeven u pobedu, a komandant KFOR-a mu kaže: Stoj, dalje nećeš moći!
Kome to kažeš? Meni kažeš, je li? Meni!!? Makni mi se s puta, govori osorno čudovišni konjanik Kihot, i nastavlja dalje, a za tim čelnim odredom u borbenom poretku sva postojeća vojska, policija, paravojske, navijači i njihove vođe. On jašući ulazi u Uroševac, Prištinu, Peć i Prizren, sve osvaja bez otpora i vraća sebi. Milana Radojičića postavlja za namesnika gubernije. Posle velikog mitinga na Gazimestanu gde proglašava da je vratio Kosovo u preambulu i sastavio Srpski svet, vraća se u Prestonicu. Slavoluci okićeni trijumfom, pesnici pišu ode, snimaju se epski filmovi, spomeničari grade postamente za konja i jahača. Njegovi govori idu neprekidno, svi ostali programi su ugašeni. Sve je ugašeno osim pucnjave u slavi.
Zove ga Eskobar i rastura mu san koji bazdi na vino.
Slušaj, o povratku nekih snaga bezbednosti na Kosovo nemoj ni da misliš.
Mamuran je i bezvoljan. Ne mislim, zašto bih mislio? Ja nikada ne mislim.
