Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Izgubio sam neke davne prijatelje. Njima je Pink pomogao da konačno vide šta to radim i kome pripadam. Mnogi koje sam možda poznavao otišli su na pravu stranu, a odatle se jedino zna da sam pišući ovde izdao sve one koji određuju šta izdaja jeste.
Pokušavam da prizovem sva svoja izdajnička sećanja. Niko mi nikada nije tražio da prodam, predam, prijavim niti sam imao šta. Niti kome, niti gde. Ne posedujem tajne, sve koje sam imao podelio sam sa vama poštovani čitaoci. Nisam mogao da izdam čak ni otadžbinu, više ne znam gde je. Nju su već izdali oni što je kidaju i vode u rat, ništa meni nije ostalo. Ono što je bilo moje od nje, nestalo je na granicama kojih nema i u nedostupnim prostorima.
Oslobođen od teških prijateljstava, ponovo čitam izvrsni satiračni roman Gistava Flobera – Buvar i Pekiše. Tekst koji ovde nastaje stiže taman pred težak ratni novogodišnji praznik. Svako od nas koji još čuva u sebi volju za životom u otrovnoj magli, mogao bi da se upozna sa neodoljivim Floberovim junacima.
Svoje neslućene ludosti i maloumne poduhvate, oni popravljaju novim i mnogo većim. Ali sve to plaćaju svojim parama, njihovo je poštenje neupitno. U ovom romanu koji nije stigao da završi, Flober nas upoznaje sa dva čestita glupana koji čitavo bogatstvo gube u besmislenim idejama, ne mogavši da saznaju zbog čega su sve bile neostvarive i nije ih briga.
Moji nekadašnji nesolidni prijatelji, (i ja sam za njih takav), sa kojima sam jedno vreme delio neku verziju otpora prema nepodnošljivom feudalcu, misle da je moja izdaja lako dokaziva. Zato što godinama pišem na ovom mestu i tako ometam Perikla u njegovim zlatnim poduhvatima. Nisam stigao da pratim njihov preobražaj, koji sigurno nije bio sasvim iznenadan. Bila je to evolucija unatraške, moguće je da su se ti ljudi kretali poznatim tragom nesrećnog Kafkinog junaka, trgovačkog putnika Gregora Samse iz priče Metamorfoza.
Tu se Samsa nepovratno pretvara u velikog insekta koji više ne može među sebi slične, jer nikome nije sličan osim onima u čiji se oblik premetnuo. Tako se i mogu razumeti teški prekori za izdaju svima koji ne liče na novog Gregora Samsu, prilagođenog svojim uzorima.
Moguće da je Franc Kafka napisao sve što je moguće o najgorim ishodima zarobljavanja ljudi. Pred nama je novogodinja noć, njegov Proces je suviše mračan za veselje na trgovima, iako smo u procesu, svako na svoj način.
U nedelju sam pratio dramatičnu vest, jednu od mnogih u beskrajnoj melodrami. Načelnik Generalštaba hitno otišao u Rašku. Čak u Rašku.
Otišao je u Rašku, jer mu je tako naredio vrhovni. Ko je vrhovni? Nemamo takvoga, ali postoji jedan koji se tako predstavlja i laže da jeste ono što nije. Svi oko njega ga tako zovu i on se odaziva, vrhovni je nešto izad čega nema ničega. A ni ispod. Praznina je oko njega, tako on postoji.
U jednom od svojih izdajničkih tekstova sam napisao da je NGŠ, to jest Milan Mojsilović ogluvonemeo. Godinama ne govori ništa, ide uz vrhovnog kad ga ovaj povede, klima glavom i čuva svoje dragocene reči u grlu spremne za gutanje. Pred put u Rašku, međutim, on je rekao da hitno ide tamo, jer je od vrhovnog dobio precizne naloge šta da uradi i on će bez pogovora uraditi to što mora.
Šta je to što mora, nije poznato, ali se može nagađati. Sa njim je otišao i izvesni Miloš Vučević, čovek nepoznate namene i svojstava. Zajedno su, po nalogu vrhovnog podigli borbenu gotovost vojske na najviši nivo. Šta je to najviši nivo i kako su to uradili? Dokle se gotovost ima držati dignutom i koliko se to može podneti? Uočava li se li se taj nivo dignutosti izdaleka, vide li to oni zbog koje je vrhovni digao gotovost bez namere da tu stvar spusti dok je ne upotrebi. Lascivnost je ovde slučajna ilustracija igre olovnih vojnika.
Mojsilović je na položaj izveo haubice koje sa tajnog položaja dobacuju čak do Mitrovice. Ne znam da li on zna, ali bi morao da zna kako se teškom artiljerijskom vatrom čuvaju Srbi na Severu, ako se vatra prema severu otvori? Tamo gledaju cevi topova. To je operativni problem selektivnog gađanja, koji je u okolnostima krize na barikadama nerešiv. Gašić je sve snage policije podčinio Mojsiloviću, što je indikator stanja koje obećava ratnu akciju. Ili gutanje ognja na položaju, kao artistički performans umesto pohoda koji nije moguć, a opaliti se mora.
Šta je, u stvari, izdaja Srbije? To je pitanje čiji bi odgovor mogao da dovede misteriju do samog vrha. Izdaja je pojmovni stereotip, neobjašnjivi splet sudara vladajućih klika sa idejama iz slabih umova. Bez vrha izdaje nema.To je dovođenje zemlje i njenih građana na granicu opstanka zbog ludačkih ambicija, neznanja ili nekontrolisane vladavine lupeža. Nema izdaje države izvan klika koje to jedino mogu. Nema šta da izda onaj koji nema ništa. Zemlju izdaje onaj što je drži u ropstvu.
Mojsilović se vratio iz Raške. Haubice su vraćene u kasarne. Barikade još stoje kao ružni tragovi istorije, znakovi očaja i izugubljenih prostora.
Kad niknu barikade u zarobljenoj Srbiji, neće ih Kurtijeva policija uklanjati nego Vučićevi batinaši. Narodu i tamo i ovde svejedno je čija je policija.
Srećna vam nova godina, dragi prijatelji, kakva god bila. Ništa nikome niste dužni. Ljudi koje volite i želite da zagrlite, deca koja se raduju sa vama, to je vaša otadžbina.
