Ljubomir Živkov, kolumna za portal Istinomer, 27. 12. 2022.
Promuklim glasom mučenice izvestila nas je da niko nije spavao, ni sama predsednica nije trenula, ako sam dobro upamtio, jer sam i sam bio uzrujan dok sam gledao bolnu grimasu i slušao glas koji više nije ni bodar, ni podrugljiv, ni svađalački, nego se s mukom glas probija kroz grlo u kojem se nagomilala vekovna tuga i briga za naše barikadiste, a koji su se spontano podigli protiv klete kurtijevštine.
“Ispala sam najgluplja premijerka na svetu, jer sam podlegla pritisku onih koji Srbiji žele zlo i povukla nacrt zakona o policiji kakav nema nijedna država, a koji će neka vlada svakako želeti da vrati!”
Nisam neki istaknuti prorok, ali ako bude i dalje u svemu oponašala svog šefa, što za sada svakodnevno čini, glumački lelujaći i tumarajući od tugaljivosti do groteske, predsednica Vlade bi u narednih nekoliko meseci morala ovo da izjavi, jer je nacrt zakona o policiji jednako očaravajuć kao i pomisao na zalihe svetog litijuma ispod surih oranica, pratio sam kako Ana Brnabić mic po mic napreduje u najpre u prepričavanju, pa već za par godina u govorništvu, savladala je mnogu retoričku bravuru koja je proslavila Aleksandra Vučića, da bi nedavno u performansu koji za sebe zovem “Nessun dorma” i glumački dostigla idola: koristeći istinsku prehladu, možda i tehniku, na šta kao glumica ima pravo, dužnost i čast, promuklim glasom mučenice izvestila nas je da niko nije spavao, ni sama predsednica nije trenula, ako sam dobro upamtio, jer sam i sam bio uzrujan dok sam gledao bolnu grimasu i slušao glas koji više nije ni bodar, ni podrugljiv, ni svađalački (ima mislim kod Bodlera kako oseća bujanje plača u svom grlu), nego se s mukom glas probija kroz grlo u kojem se nagomilala vekovna tuga i briga za naše barikadiste, a koji su se spontano podigli protiv klete kurtijevštine.
Nacrt je povučen možda zbog primedaba koje su poznavaoci prava i demokratije uputili piscima ovog jedinstvenog pretećeg pisma, a možda je, naoborot, povučen baš zato što mogućnosti za nadziranje državine pastve ima još, nisu sve do poslednje ušle u nacrt, a proizvođači ove slavne i zastrašujuće opreme svakog dana despotijama nude nove i nove mogućnosti kontrole i zastrašivanja.
Nadam se da će ono o uličnim elektrošokovima ostati u novom ili obogaćenom nacrtu, ono da policajac treba da bude oprezan ako treba da onesposobi trudnicu ili srčanog bolesnika, zamislio sam bojno polje, na Gazeli, ili na Trgu republike, gde je policija uspešno obavila misiju – nevaljalci svi popadali po asfaltu ili kaldrmi, jedni nepomični, drugi u grčevima, dok komandir policije kao kavaljer na balu pomaže trudnicama i srčanim bolesnicima da preskoče zdravu braću i nebremenite sestre, te da se vrate kući, gde će im stići sudski poziv, jer su i oni snimljeni kao i svi drugi učesnici protesta.
Očaravajuće je i da ti policija u ma koje doba bane u kuću, a bez sudskog naloga, dobro veče, mi smo pomoćno-ponoćna policija, znamo, jeste tri ujutro, ali to je doba kad krivičnih dela ima više nego u ma koje drugo doba dana… – “Nisam ga počinio, niti išta ukazuje na krivično delo u pokušaju…”, kažeš onako bunovan, dok upasuješ gornji deo pidžame. – “To ćemo tek da vidimo, plaćeni smo ne samo da vas odvratimo od kršenja zakona, nego i da ustanovimo da vama možda neko ne radi o glavi, izađite u hodnik da mi pregledamo stan kako zakon nalaže, da, pošto ćemo pregledati i vašu garderobu imate pravo da se ogrnete policijskom pelerinom koju smo naravno poneli…”
Koliko smo samo kamera već kupili policiji da nas potonja uvek može videti i snimiti, koliko stručnjaka moramo platiti da svo to obaveštajno blago čuva, skladišti, razvrstava i tumači pre konačne zloupotrebe, grehota je da ono što već imamo u stvarnosti ne uđe u zakon, pa kad ti znaš da ćeš zacelo biti snimljen i kažnjen, razmislićeš pre nego što pođeš na demonstracije protiv iskopavanja litijuma i sl.
Kao što me nikad ne zanima kako su se ljudi upoznali, pre nego što su se venčali, tako ne marim ni za to kako je neka nelepost’ u neprebrojnom mnoštvu državinih neleposti nastala, ali ljude koje su pisali nacrt zakona o policiji, zakona privremeno ili prividno povučenog, voleo bih da lično upoznam, štaviše, ili još više, voleo bih da preslušam transkript njihovog razgovora sa naručiocem ovog mračnog posla, ali šta vredi kad nemam nikakve mikrofone u državnim odajama, a nemam ni pravo da pitam, pa dobro, ljudi, čiji je ovo zamysel, ako je to dobro, neka idejni tvorac ne bude skroman, jer su skromne samo hulje.
Predsednica REM-a nije skromna, nije hulja, čvrstom rukom blagokomanduje državinim bestidnim oruđem, korisnijim od Teslinog tajnog oružja, a koje je, gle, štrajkovalo, jer je na naopake, premda očekivane odluke REM-a bilo primedaba, kakva drskost i nezahvalnost, Olivera Zekić pokuša da govori u množini, kao prva među jednakima, ali je neka viša sila smesta vrati u prvo lice, te nam to prvo lice u lice kaže kako neće da odluči o petom elementu, o petoj frekvenciji, zato što je u sporu sa jednim kandidatom, baš tako, jedan na jedan, ono što je najlepše u izlivu državne nameštenice jeste izraz “e, pa, neće da može!”, koja je omaž svim njenim znanim i neznanim prethodnicima, koji su se opijeni samovoljom i moći, priklanjali baš ovom izražajnom obliku.
Ono što hoće da može to je da nas je predsednica REM-a prosvetlila da nam njena prćija ništa ne duguje, REM finansiraju ovi što imaju televizije, a ne država, a dobri REM sve što mu preostane kad podeli plate članovima i kad pokrije Infostan, grejanje, struju, telefone i topli obrok – daje u budžet Srbije, hvala, sestro, braćo i sestre u REM-u, deo ste one večne sile što večno želi zlo, a večno stvara dobro.
