Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Budite umereni. Ne trpajte u sebe ono što ne umete da svarite. Polako, ne žurite, uživajte u malim zalogajima. Zaboravite zasićene masti, ako ih prepoznate u svinjskom vratu, slanini, iznutricama i trbušinama, što dalje od njih. Manite se šećera i soli, ubojitih torti sa margarinom, belog hleba, safalada, viršli, debrecinera, mlevenih kopita, vimena i pilećih nožica, sremskih i kranjskih, batalite peciva i lisnata testa.
I krećite se. Samo hodajte i nemojte prestajati. Tako se stiže do mesta odakle ste pošli, a i na sam kraj puta.
Gde da idemo, ko nas čeka, ko li nam se nada kad se vratimo sa istrošenim kretanjem!
Nije nam dosta saveta o hrani. Nikada nije dosta ono što je suvišno, ko bi sve sabrao šta se o tome govori. Sve što pojedemo ili popijemo –bilo šta – uglavnom je štetno, i jednoga dana će nas ubiti. Stalno jedemo ili gladujemo i još smo živi. Kad nas ubiju mrsni čvarci nećemo znati da je to od njih. Više je srčanih bolesnika umrlo od čežnje za njima nego od pustoši koju prave u arterijama. Ko uopšte zna da čvarci čine štetu? Ljubav prema čvarcima ume da bude beskrajna i jača je od svakog straha. Svaki ljuditelj prasetine lako zapada u stanje sužene svesti kad oseti njen miris. Skoro svako od nas drži prase u svojim sinusima. Svinjče koje preživi Božić, ima svoju budućnost.
Pre dva dana Institut za javno zdravlje upozorio je nezasite žitelje bujne Srbije čiji su apetiti ostali bez limita. Uputio je javni apel i nežne savete šta činiti sa svojim stomakom. Dolaze slave. Između Svetog Nikole i Svetog Save svako izede važan deo sebe, a mnogi nestaju blaženi u svom hedonizmu, pojevši svoju alavu ličnost zasvagda. Šta da radiš drugo kume, čemu da se raduješ?
U tekstu „Kako slavsku trpezu učiniti zdravijom“, Institut uz ostalo preporučuje da na slavski ručak ili večeru ne treba da se ide praznog stomaka, nego da se uzmu prethodni lagani obroci. Pa onda može da se zapne.
Lično me je dirnula ovakva briga o želucima i ostalim probavnim organima građanstva. Šta je želeo da kaže Institut? Da ljudi idu na slave namerno gladni, kako bi sačuvali dovoljno mesta za slavsko obilje? A kad strpaju i sipaju u sebe sve što vide, onda nastaje drama koja se raspliće velikom mukom, a nekada se i ne rasplete. Šta Institut, u stvari, misli o nama? Reklo bi se, sve najgore. Pravoslavni običaji nalažu bogougodnu umerenost u svemu: skromne obroke, prijatne razgovore među najbližima, bez paganskih preterivanja. Ovako ispada da su slave festivali prejedanja, jeftine muzike, svađa i tuča pijanih, uglavnom tromih i debeljuškastih gostiju.
Možda Srbija zaista jeste zemlja gde je neumereno stavljanje jestija i pitija u sebe pitanje opstanka. Možda je prejedanje prevremeni odgovor na bedu koja se stalno najavljuje. Ovde još postoje i ko zna dokle će: kupusijada, kobasicijada, pihtijada, pasuljijada, ajvarijada, mudijada, roštiljijada. Za vegane mesta nema. Osim za one koji tajno jedu meso, jer jedino tako mogu da ga se odreknu.
U Đurincima kod Ralje, u jednoj pečenjari svakoga dana sem nedelje odvija se močijada. Odabrano društvo koje prezire pečenje, umače hleb tipa „sava“ u masni i vrući krmeći iscedak koji ostaje kad se prase digne sa ražnja. Tako se oni uvek oko podneva saberu kod gazde Dobrice. Umakanje je badava, njihovo je samo da ponesu lebac i jedu čistu mast, polako i sa merom. Za osam godina koliko traju kao takvi, niko nije manjkao. Osim Obrena iz Nemenikuća koji je pao sa oraha i ne mrda iz dvorišta. Doneli bi oni njemu malo da umoči, ali moča se ne nosi.
U jednom gradu centralne Srbije neformalni pokret za aktivan kasni čulni život traga za svojim eliksirom, to jest za „prepotencijom.“ Našli su ga u goveđim testisima. Želeli su da ne pišem ovde koji je to grad, svako može sam da se seti. Možda je njihov pokret postao filozofija opstanka posle srednjih godina i povod za moderni marketing. Uvek se može, treba se samo setiti. Na izlogu jedne mesare stoji oglas: Taze muda od mladi bici! Kad se ti obožavaoci raznih vrsta organa najedu ovog afrodizijaka i popiju sav špricer koji se tu zatekne, jedva se dovuku do kuća, obamrli od erotike.
Pa onda bački ručak. Običan. Bački ručak običan, ima red svoj logičan. Dobra čorba kisela, žuta, mrka i bela, pa zarica šarena, šunka, jaja varena. Zatim riba sečena, sa limunom pečena, onda šerpa kupusa s mesom dobrog ukusa. Pa pečenje punjeno, potpečeno rumeno, pile, ćurka nogata i salata bogata. Gibanica makova, vina pola akova, i sirevi i voće i kolača ko hoće…
Ima još, ali i ovo je dovoljno za lagani obrok pred odlazak na slavsku večeru.
Ni svinjsko meso kojim smo zadojeni, nije tako pitomo kako se misli. Prošle zime u nekom selu na obodu Jastrepca, grupa pijanih i divljih amatera pokušala je da privede svrsi poluugojenog vepra. Nekako su ga uhvatili, pa je vodeći kasapin pokušao da uradi ono to je naumio i malo zasekao žrtvu po vratu. Opravdano se boreći za goli život, bez imalo želje da završi u čvarcima, vepar je odgrizao prst svom dušmaninu, razbacao gomilu i utekao prema obližnjoj šumi. Još ga traže.
Na kablovskim kanalima ima bezbroj kuvara koji pokazuju svoja dostignuća. Sve za pola sata radi Džejmi Oliver, spremajući zdravu brzu hranu. Od nje je majstor postao debeljuškasti masni čiča koji liže prste, cokće i pojede sve što spremi.
Uronjeni u zasićene masti ili neuhranjeni, ne vidimo tamnu stranu istine o obilju i bedi.
Kod jedne daščare u Mirijevu koja prodaje na žaru pečene mlevene stvaru, a sve se danas melje u Srbiji, upoznao sam čoveka od šezdesetak godina, samca koji ima samo za pljeskavicu dnevno. To jede stalno, i kaže da je zadovoljan onim što ima. Kad nema dovoljno para, daju dobri ljudi. Sabere se 320 dinara za dnevni meni.
Na državnoj televiziji redovno ide idiotski oglas sa sloganom o ublažavanju gladi koja bi morala da boli. Jedan obrok – mnogo nade. Udelite svojim sms-om na broj. Mnogo nade za gladnu decu da posle tog jednog obroka možda dolazi sledeći.
Između bačkog ručka, slavske večere i odricanja, sasvim je tanka linija.
Prejedanje je samo zov gladnih očiju.
