Draža Petrović, kolumna za ''Danas''
Dragi Deda Mraze,
Javljam ti se iz jedne male zemlje, koja se ne zove kao tvoja postojbina, Laponija, nego se zove Srbija, ali koliko su se tu neki nalapali love i koliko se tu generalno lapa, ne bi bilo čudno ni da se i mi zovemo Laponija, veruj mi.
Opet, koliko se kod nas generalno lupa i koliko su se mnogobrojni autentični predstavnici našeg naroda nalupali gluposti samo u prethodnih godinu dana, možemo se zvati i Luponija.
S druge strane, koliko nas decenijama ubeđuju da nam je mnogo lepo, možemo se zvati i Leponija. Dapače, kako kod nas svaki levak sa završenom Akademijom mladih lidera može da napravi sjajnu karijeru, ništa ne bi bilo čudno ni da se zovemo Levonija.
Na engleskom se naša zemlja zove Serbia, što jasno oslikava neodoljivi šarm i specifični karakter naše postojbine, koji neku zovu i postoj(e)bina, jer ovde svaki osvedočeni serator jednog dana može postati direktor BIA, pa stručnjaci za etimologiju kažu da se otud zovemo Serbia, od latinske reči Serator i srpske skraćenice BIA, ali je to jasno samo na engleskom.
U svetu smo najpoznatiji po našem Đokoviću, njega sigurno znaš, on je simbol naše zemlje na internacionalnom nivou, dok je simbol naše zemlje na unutrašnjem nivou – Đoka.
Sigurno se pitaš: Zašto Đoka, koji Đoka i otkud uopšte Đoka među nama?
Pa zato, dragi Deda Mraze, što se ovde svaki poduhvat završi kolektivnim uzvikom: „Đoka!“, i karakterističnim uzdizanjem desne ruke u lakat.
Nekako nam ništa ne polazi od ruke, pa naš herojski narod, slavni predak Karađorđa, iz milošte zvanog Karađoka, i slavni savremenik Đokovića, uvek uzvikne „Đoka!“, kada se, na primer, završe izbori i prebroje glasovi.
Ili kada se završi godina i prebrojimo se na popisu. Pa shvatimo da je odavde, glavom bez obzira, pobegao svako ko ima glavu, a mi ostali sedimo i pišemo pisma Deda Mrazu.
Simbol naše zemlje na unutrašnjem planu, sem Đoke, mada mnogo veći Đoka od Đoke, zbog koga već 10 godina naš narod kolektivno uzvikne „Đoka!“ kada nam god propadne neki poduhvat, zove se Predsednik Vučić.
Da ne bude zabune, Predsednik mu je ime, a Vučić prezime, toliko se saživeo sa funkcijom.
E sad, koliko se razumem u tvoj posao, biti Deda Mraz je bolji posao nego biti Predsednik Vučić, jer je Deda Mraz jedna totalno vanvremenska funkcija sa neograničenim rokom upotrebe.
Dok je biti Predsednik Vučić vremenski ograničena funkcija, pa zato na Predsednika Vučića otkidaju svi koji su malkice ograničeni, što sa vremenom, što sa percepcijom, što sa vizijama, što sa etikom, što sa estetikom, i što je najvažnije tako ograničeni nemaju nikakvih ograda.
Koliko se razumem u tvoj posao, da bi bio Deda Mraz ne moraš svako malo da organizuješ izbore, pardon, da organizuješ nameštanje izbora, gde će tvojih 700.000 irvasa – koji kod Predsednika Vučića više liče na razne druge primerke rogatih primeraka faune – sve raditi da bi ti i sledećih pet godina bio Deda Mraz. A sve to rade da bi, oni, irvasi i narednih gdina bili predsednici opština, državni sekretari, novinari, medijski magnati, da bi bili Mitrovići, Bakareci, Bokani, Vučićevići, Sarape, Pajkići i generalni direktori PIO fonda.
Da bi bio Deda Mraz ne moraš da držiš redovne vanredne konferencije za štampu i u dramskim pauzama tih tradicionalnih manifestacija da duboko uzdišeš „Uh, uh, uh“, kao što moraš kad si Predsednik Vučić, nego moraš da se samo jedan dan u godini pojaviš u čarobnoj noći, podeliš poklone i umesto „uh, uh, uh“, gromko uzvikneš „ho-ho-ho-ho…“
I onda se vratiš tamo u Laponiju, ne penješ nam se na glavu cele godine, ne iskačeš nam iz frižidera. Kolko sam čuo, u Laponiji je izuzetno hladno, pa ulaženje u frižider nema nikakvog efekta, ali je, to moram da ti kažem, naš narod oduševljen ljudima koji žive u hladnijim krajevima, jer je ove godine Predsednik Vučić ubedljivo pobedio na izborima samo zato što dolazi iz hladnijih krajeva, ali ne iz Laponije, nego iz Frižidera.
Predsednik Vučić je celu kampanju za predsedničke izbore proveo u Frižideru, odakle su ga povremeno puštali napolje, pa je ladno (i to baš skroz ladno, kako i priliči žitelju bratskog i prijateljskog Frižidera) dobio 60 odsto glasova građana & građanki Srbije, jer je naš ponosni narod takav – da je pun džak Ajnštajna, a jedan Vučić, naš narod bi se uhvatio za Vučića.
Naš narod nije zahtevan – on ne traži džak poklona, onakav džak kakav ti vučeš na sankama, naš narod je zadovoljan i džakom brašna. Mož i crvljivog.
Predsednik Vučić, za razliku od tebe koji to radiš jednom godišnje, cele godine mora da deli svoje poklone iz našeg džepa, ima tu pet soma za mlade, tri soma za stare, toliko nam se nakupilo somova da naš narod neće da menja Predsednika Vučića ni za koga drugog na ovom svetu. Ali valja pokušati sa nekim novim licima, makar sa nekim novim licima kod kojih se lice od brade ne vidi.
Tako da, Deda Mraze, koristim ovu priliku da ti predložim da se – ili kandiduješ na sledećim izborima ili da nam za Novu godinu doneseš jednog idealnog lidera opozicije od koga će stvarno da bidne nešto. Jer su svi dosadašnji bili – mož da bidne, al’ ne mora da znači.
Znači, ne trebaju nam 31. decembra u ponoć ni pazle, ni bajadere, ni čokolada „Najlepše želje“, ni Milka čokolada sa keksom i karamelom, ne treba nam ni lutka koja priča, ni dinosaurus koji peva, sada bismo nešto konkretno, jer mnogo nam se bre, Deda Mraze, ova situacija odužila.
Pa ti vidi šta ćeš da nam doneseš u džaku, imaš spisak.
Samo nam ne donosi mačku u džaku. Toga imamo kolko hoćeš, iako mnogo volimo mačke, ali van džaka.
Ajd ćao i vidimo se u ponoć!
