Draža Petrović, kolumna za portal N1
Kada se Olivera Zekić naljutila na svog nekog bivšeg, razbila mu je ciglom šoferšajbnu na motornom vozilu. Svedočanstvo o tom dramatičnom događaju svojevremeno je objavio ugledni Informer.
„Ja sam se jako naljutila, uzela sam ciglu i razbila šoferšajbnu na novom automobilu! Posle dva dana mi je rekao da je to najveći znak ljubavi koji je on mogao da doživi od neke devojke. Bila sam u potpunom čudu jer sam bila besna kao ris, znate koliko vam treba besa da biste nekom razbili šoferšajnbu. Međutim, on je to protumačio kao izraz ljubavi, jer je ljubav jedna vrlo individualna kategorija. Bilo pa prošlo“ – objasnila je Olivera Zekić kako najlakše pridobiti ljubav razbijanjem šoferšajbne ciglom.
Stvar bi bila samo simpatična epizoda iz života jednog SNS bota, da Olivera Zekić u međuvremenu nije postala ličnost zbog koje građani Srbije masovno razbijaju televizore, a televizori su sprava nalik šoferšajbni. Tako da je ta veza između Olivere Zekić, televizora, šoferšajbni i građana Srbije neraskidiva.
- To što građani masovno razbijaju šoferšajbne u obliku televizora, jeste najveći znak ljubavi koji neki predsednik može da doživi od nekog građanina – mora da tako Olivera Zekić objašnjava taj fenomen, da, otkad je ona predsednica Saveta REM-a, raste ta ljubav između predsednika i onih koji razbijaju televizore.
Funkcija Olivere Zekić je nedefinisana i rastegljiva: čovek ponekad ne zna da li je ona portparolka Okružnog odbora SNS iz (S)REM-a, da li je ona manekenka REMington pegle za kosu, da li je ona promoterka kozmetičkog salona “Lepa, mlada i spREMna”, ukratko – niko nema pojma čime se ona tačno bavi, kako joj izgleda radni dan, kad dolazi na posao, kad ima pauzu za ručak i kad razbija šoferšajbne u slobodno vreme.
Zato i niko nema pojma kako to izgleda kad Olivera Zekić štrajkuje iliti obustavi rad. I po čemu se to razlikuje od perioda kada Olivera Zekić ne obustavlja rad, takoreći kada radi punom parom. Ima naime ljudi koji moraju da svima kažu da trenutno štrajkuju, kako bi posmatrač to stanje mogao da razlikuje od stanja kada ne štrajkuju. Pa tako i u ovom slučaju obustava rada više liči na obustavu nerada.
Evo, kako je izgledao prvi dan obustave (ne)rada Olivere Zekić i REM-a iz njenog intimnog dnevnika.
08.00 Ustala sam iz kreveta i počela da štrajkujem kod šporeta, jer kada čovek štrajkuje onda ni kafu ne kuva. Probudila sam supruga i rekla mu da mi skuva kafu jer sam od danas u štrajku, a on mi je rekao: “Samo još 10 minuta draga da odspavam”. Onda sam izašla ispred zgrade, uzela ciglu i krenula da suprugu razlupam šoferšajbnu na novom autu. Posle sam se setila da kad čovek štrajkuje, on ne sme ni da razbija šoferšejbne ciglom, jer je i to vrsta uobičajenih radnih aktivnosti Olivere Zekić, to jest mene.
08:30 Zamolila sam supruga koji je upravo ustao da on umesto mene razbije šoferšajbnu na svom novom auomobilu, jer ja danas ne mogu da razbijam šofešajbne pošto sam obustavila rad.
09.30 U frizerskom salonu na ćošku rekla sam da mi za danas naprave moju omiljenu frizuru Grejs Džons, te da me ne pitaju ništa, jer štrajkujem, dakle, ne ogovaram sa komšinicama komšiluk.
10.30 U prostorijama REM-a je uobičajena atmosfera kao i kada ne štrajkujemo, svi sede i bleje u televizore, a televizori bleje u nas. Naš posao je da blejimo u televizore jer smo mi Regulatorno telo za elektronske medije, a kada imamo cigar pauzu, onda smo Regulatorno telo za elektronske cigarete. Mogu reći da mi je mnogo lakše da kontrolišem elektronske cigarete nego elektronske medije, jer među elektronskim cigaretama nema N1 i Nove S.
12.30 Dolazi najlepši deo našeg radnog dana kada Savet REM-a zaseda i odlučuje preko koje kurirske službe za dostavu hrane da naručimo ručak. Većinom glasova Savet REM-a odlučuje da ćemo danas da naručimo kinesku hranu preko Wolta. Nas sedam je glasalo za Wolt, dok je samo Judita glasala za Glovo. Razmišljam da osnujem Regulatorno telo za nacionalne dostavljače hrane, i dodelimo četvrtu i petu frekvenciju za kurirske službe, čime će naša dostavljačka scena biti raznovrsnija i u službi građana.
13.30 Pravim tužnu facu kada dolaze novinari da me pitaju zašto štrajkujemo i obustavljamo rad, pričam mi o stalnim pretnjama koje dobijam od N1 i Nove S, pričam im da od straha ne mogu da spavam, samim tim ne mogu ni da sanjam, a oni će, bogami, da sanjaju nacionalnu frekvenciju.
15.00 Predsednik me zove da nam pruži podršku, kaže: “Svestan sam terora koji sprovode N1, onaj Božić, onaj Georgiev, onaj Kesić i ona mala Dragićka, ali ne daj se, Olivera, ne daj se godinama, moja Ines… Drukčijim pokretima i navikama.. Jer još ti je soba topla, prijatan raspored i rijetki predmeti… Imala si više ukusa od mene, tvoja soba, divota…” – predsednik je dugo recitovao bolje od Šerbedžije “Ne daj se Ines”, posvećenu samo meni. Onda sam ja recitovala njemu pesmu koju sam sama napisala – “Ne daj se es-en-es, ne daj se godinama moja es-en-es”.
16.00 Kod kozmetičara je pakao, gore nego u danima kada ne štrajkujem. Žene počele da se spremaju za Novu godinu, a vidim da je kod kozmetičara sve više muškaraca… Svim muškarcima koji prave gužvu kod kozmetičara, razbijam šoferšajbnu ciglom, pa se gužva smanjuje.
17.00 Prvi dan štrajka je gotov. Izdržali smo i nećemo odustati. Dolazim kući i ležem u krevet, ali ne mogu da spavam od straha koji šire onaj Božić, onaj Georgiev, onaj Kesić i ona mala Dragićka…
