Ljubomir Živkov, kolumna za portal Istinomer
Četiri čestitke koje je predsednik Vučić sročio za Marokance ostale su u ladici njegovog radnog stola i biće verovatno izložene u budućem Muzeju samodržavlja, prvu je hteo da uputi kralju ove bratske države, druga je bila za marokanskog Kokezu, predsednika tamošnje Kuće fudbala, treća beše za trenera i igrače, a četvrta za narod Maroka koji na izborima nepogrešivo glasa za one koji neće nikad priznati Kosovo. Jer, naš vladar je svetsko prvenstvo shvatio prevashodno kao priliku da baksuzira Hrvatima i da svojski navija za svaku momčad koja se sučeli sa timom naših suseda, orlovi su slava Bogu odmah ispali iz gnezda, pa je negdašnji delija (jednom delija – uvek delija! uči nas predanje) mogao da se usredotoči na Hrvate te da im bežično, teslijanski šalje urok za urokom, baksuz za baksuzom, uspelo mu je tek u meču sa Argentinom, pretpostavljam da je Mesijeva majstorija, krunisana trećim golom, umnogome proistekla iz preiskrenog navijanja nekrunisanog kralja Srbije.
Antinavijač se podičio svojom samovoljom, koja ga krasi i izvan sporta, na takozvanom Javnom servisu je sa slašću prepričao za koga je sve navijao, a protiv pravnih naslednika Tuđmana i Tuđmanovog još grđeg prethodnika, hvalisavi vladar rekao je da našoj braći iz Maroka navijanjem zahvaljuje što nisu priznala Kosovo, ponovio je, isto tako gordo i samozadovoljno, da neće ići nikad na more, što nama ne zabranjuje (iako bi i to mogao, kad bi mu se samo prohtelo! ovo ja kažem), čak nam želi da se tamo lepo provedemo, kad o sebi kaže da neće na more misli zacelo na Jadran, ali ne samo na hrvatsku obalu, i crnogorsku, nego i na onu italijansku, onu nerazuđenu, o kojoj smo sa prezirom učili, i koja je bila uzrokom italijanske zavidljivosti i njihove trajne čežnje da se dokopaju naše Istre i naše Dalmacije, jer, i ta nerazuđena obala priznala je Kosovo, za razliku od marokanske pustinje koja je rekla ne kurtijevcima i međunarodnoj zajednici, crkl. dabogd., kad se predsednik jednog dana uželi morske plaveti, obradovaće mu se ponosita i pravična španska obala, koja iz doduše sitnosopstveničkih i sebičnih interesa ne priznaje lažnu državu Kosovu, na izvolte su mu tri okeana koji okružuju Rusiju, a koji škrguću i huče džinovskim talasima i ledenim strujama kad neko pomene odmetnuti deo Srbije, dobrodošao je napokon na Bajkalsko jezero gde otdyhaet sam russkii car’; uostalom, ako već neće na hrvatsko more, zašto ne ode na letovanje u pustinju, to bi bio dostojan šamar Turističkom savezu Hrvatske, nakon ovog koji je otrpela Hrvatska nogometna udruga: na društvenim mrežama posvuda slike našeg vođe kako u beduinskoj odori jaše kamilu preko dina, plači Lorense od Arabije! Najdraži gost Javnog servisa reče kako mu je ovo poslednji put da gostuje na RTS-u, što me je u prvi mah obradovalo, jer sam pomislio da će ova parazitska ustanova biti ukinuta, voditelj je, pak, imajući u vidu dobrobit i gosta i svoga preduzeća, pohitao da sagovornika dobrozhelatel’no blagodopuni: “Ove godine…”, što i jeste i nije utešno, jer do najluđe noći ima još dva tjedna, čekamo dakle da prođe ovaj bolni moratorijum pa da narednu propoved gledamo već oko Božića.
Voditelj je u dva navrata pitao gosta za koga će navijati u polufinalnoj utakmici, što jeste domaćinski, predosetiti šta bi gost voleo pa mu to ponuditi ili reći, ja da sam bio voditelj ne bih nipošto pitao za koga će šef države navijati, jer to nije u vladarskom delokrugu, ne bih suverenu dao priliku da raspiruje ionako raspirenu omrazu i zluradost, predsednik se, ako se tako može reći o predsedniku, raskokodakao kako niko ne može da mu naredi ni da mu zabrani za koga će da navija, neka pišu šta hoće…
Što sad i činim, ne dovodeći niukoliko u pitanje ljudsko pravo da se bude nepristojan; o navijaštvu nemam visoko mišljenje, dapače, a o kontranavijaštvu mislim još gore, pre tri decenije prevedem mom drugu Aljoši, balalaiachniku prvog reda, našu izreku o komšijinoj kravi, kao primer nekoristoljubive, čiste zlobe i nakaradnosti, kad, imaju i Rusi sličnu autopercepciju, spasao mužik vilu iz da li smrtne opasnosti ili iz neke teške neprilike, uglavnom mu spasena vila kaže: “Ispuniću ti želju, slovno što god kažeš, samo znaj da ću, šta god ti poželeo, komšiji dati dvostruko!” Sneveselio se mužik, nije trenuo cele noći, sutradan kaže vili: “Smislio sam: da mi kuću i spolja i iznutra oblepiš govnima!”
U mom tvorchestvu gotovo da nema ni metabolizma, ni organskog života, ni reči koje ne bi smele ići u pismeni zadatak, sad sam ovo sa ruskog doslovno preveo na jezik naših otaca – izvinjavam se svima koje sam neprijatno iznenadio.
Mislio da ćemo se provući samo sa đukinskim blebetarijumom, sa ponosito obznanjenim prezrenjem prema naopačkim đacima (koji bi da komšijina krava pretekne, kad već naša Rumenka nije), kad, gospodar nadmaši vazala u za sada mirnodopskom huškanju, koje mu je, mora biti, recidiv neprežalnog ratnog huškanja, počelo je sa nipodaštavanjem malvazije i bisernog Jadrana da bi bilo krunisano izlivom upravo raskalašne zluradosti i što bi se u Banatu reklo zalupanosti, dok se na Maroko spustila neočekivana, kolateralna milost, amazing grace takoreći.
