Piše Milenko Vasović, kolumna za portal Nova.rs
Obuzela me tuga kad sam video fotografiju srpskog predsednika zaogrnutog vunenom vrećom bež boje, neobično zašiljenih ramena i bez rukava. U prvi mah pomislih da čovek reklamira grejalicu - model pramenka, međutim, kiseo osmeh manekena je sugerisao nešto drugo.
Na istoj fotografiji sa srpskim brojem jedan je i izvesni Turko Daudov, savetnik čečenskog lidera. Gospodin Turko je doneo poklon gospodina Kadirova za gospodina Vučića. Tako je uz onaj prsluk koji mu je poklonila razdragana pletilja iz sela Dević, kompletirana zimska kolekcija.
Što bi nekada govorio otac čuvenog Predraga Stojakovića: „Peđa, sine, mora li ta Amerika“, tako se i meni javilo pitanje, pa zar predsednik Srbije baš sve mora sam. K’o siroče, niko nema da ga zameni u ovim prozaičnim situacijama koje ne zahtevaju državničku mudrost, koje su čak i komične.
Treba čuvati predsednika, pogotovu ako je naumio da doživotno vlada nama. Ako ga ovako raubujemo, šta će ostati od vizije, šta od snage, kako će izraubovan da brani Kosovo, da povećava penzije, kako da uvozi struju ili da nas zadužuje.
Valjalo bi da službe „raspišu“ tender i da se izabere predsednikov dvojnik. Neka se dvojnik bakće sa uzimanjem poklona, slikanjem sa mališanima, ručkovima sa kineskim izvođačima, poziranjem u dresu reprezentacije… a pravi predsednik da deluje strateški, da bude odmoran i da se pojavljuje po potrebi.
Ima takvih primera, lider Severne Koreje Kim Džong-Un je snimljen kako ćaska sa dvojicom dvojnika, svi u crnim odelima, svi isti kao da su jednojajčani. Dogovaraju se ljudi za nastup. Koliko to olakšava život vođi da se, recimo, posveti nuklearnom programu.
Josip Broz je uživao da spava u „Plavom vozu“ ili da pije viski u potaji, a general Jovo Popović, koji je koristio istu farbu za kosu i bio iste visine, obuče maršalsku uniformu, nacrta se kraj prozora i maše presrećnim građanima. Da li je neko primetio razliku – niko.
Putin je navodno odbio da ima dublere, ali tovariš Staljin nije. Kažu da je izvesni Rašid više ličio na Staljina od samog Staljina. Rašid se uvek pojavljivao javno kad je drug Koba imao „pametnija posla“. Drugi dvojnik po imenu Dadaev je bio 40 godina mlađi, ali ni najbliži saradnici nisu mogli da primete razliku. Jedino bi se ljubavnice razuzdale kad im bane junior.
Za predsednikovog dvojnika je bitno da liči, da je lep, može i lepši od orginala. I da ume da se pretvara, da vrda. Ne mora da bude pametan, ni elokventan, tek toliko da drži monologe, da se svađa, vređa i proziva novinare. Ne mora da bude Srbin, ako mu se šta desi, manja je šteta.
Postojanje dvojnika bi znatno otežalo posao atentatorima, bili bi sluđeni i upadali bi u Udbine zamke kao muve. Onda bi takve grupe zaverenika mogle da se hapse na dnevnom nivou – namamiš zlikovce, dojaviš tabloidima, Pinku i Milomiru, i eto predstave.
Ako bi atentat na dvojnika uspeo, ne daj bože, bila bi to prilika da vođa vidi ko ga je voleo, ko najviše žali, a ko je samo čekao da mu vidi leđa.
