Teofil Pančić, komentar za portal nedeljnika ''Vreme''
Koliko bi ovaj naš guravi svet bio bolje i lepše mesto kad ne bi bilo… fašizma? nacionalizma? klerikalizma? staljinizma? Ma ne, nego "levo-liberalne ideologije“. Tako barem smatra Vladimir Đukanović zvan Đuka, a svako Đukino smatranje zaslužuje posmatranje, pardon, razmatranje. Pa, da ga razmotrimo onda.
Piše, tako, Đuka(nović) u nekada kanonskoj, a danas više q-anonskoj (pitajte Trampa šta je to) "Politici“, pod ambicioznim naslovom "Sukob dekadencije i tradicije u Kataru“ o tome kako su ti globalistički, tj. severnoamerički i zapadnoevropski levi liberali, koji su zli ideološki hegemoni današnjeg sveta, tom istom svetu, ili bar onom zapadnom, pokvarili svako uživanje u životu, a naročito u fudbalu, recimo u Mundijalu u Kataru, zato što nikako, bre, da se opuste nego stalno insistiraju na tim svojim dosadnim i nametljivim imperijalističkim temama, poput nekakvih ženskih, gej i sličnih prava. Što em nema veze s čistom lepotom fudbalske igre, em je duboko uvredljivo za čestiti i tradicionalni muslimanski svet i njegova duboko ukorenjena uverenja.
Koja Đuke ovog sveta inače izrazito poštuju, kao što je recimo ovaj konkretni Đukanović dokazivao još devedesetih godina, kao poletarac Šešeljeve Srpske radikalne stranke, koja se vatreno zalagala za prava svih muslimana, s posebnim naglaskom na bosanske i kosovske. Dok su ih, te sirote muslimane, strašni levi liberali ubijali i proterivali ognjem i mačem…
Je l’ da da je tako bilo? Ma, naravno, kako bi drugačije?
E sad, osim što ga nerviraju poslovično genocidni levi liberali, Đukanović Vladimir je zgrožen i time što je fudbal danas postao (pre)veliki biznis, a stadioni kao "svemirski brodovi“, na kojima je pristup običnoj sirotinji raji nedostupan jerbo su karte preskupe, a i pravila ponašanja na stadionu su, tebra, nekako postala previše uštogljena, kao da smo u pozorištu… Nema tu one prave vatre i strasti, kao nekad. Srećom, kod nas još nije tako, daj bože da nikada ne bude!
Ali, najzanimljiviji je tu sam Đukanovićev završni lament, u kojem kaže: "Onog momenta kada si navijaču na stadionu omogućio da mu sve drugo bude bitnije i interesantnije od same utakmice, tog momenta si ubio fudbal“.
E sad, ne znam za beli svet, ali koliko se ja sećam, vreme u kojem je ovde sve drugo postalo "bitnije i interesantnije od same utakmice“, na primer: Srbi četnici a Hrvati ustaše, Šiptari ovo a balije ono, Srbija do Tokija i nož i žica i Ratko Mladić i Arkan i Putin i još toliko toga, opet nije bilo vreme nekakvih levih liberala nego Đukanovićevih političkih očeva i stričeva, vreme Đukanovićevog formiranja kao političkog mislioca i navijačkog praktičara. Ili je možda bilo nekako drugačije?
Možda i ne treba verovati pamćenju, nego dokumentima. Ima, znate, ona antologijska fotografija sa "Partizanovih“ tribina (fudbalskih ili košarkaških, nije važno), kad svi, doslovno svi prisutni gledaju u jednom pravcu, a jedino Božo Koprivica gleda u drugom. Božo Koprivica, naime, gleda utakmicu, a šta gledaju ovi drugi, đavo će ga znati. Mora da su sve to neki levi liberali.
