Piše: Svetislav Basara
Ubistven je laktaški humor. Pre neki dan regionalnu medijsku i društvenomrežnu scenu uzdrma crna vest da je Mladen Dulić, mladić iz Laktaša, izvršio samoubistvo nakon što su dvojica rapalja s benzinske pumpe u nekoj pripizdini u društvenomrežni promet pustila snimak džiberske sprdačine s Dulićem, koji je tu došao da potraži posao.
Momentalno je nastalo grdno medijsko ibretenije, mada je malo koji medij propustio priliku da u etar pusti snimak smrtonosnog razgovora. Ubrzo su pumpadžije, koji su se sprdali s momkom - najpre jedan, potom i drugi - savatani i uhapšeni, „šokirani korisnici društvenih mreža zahtevali su da se ovaj slučaj u potpunosti istraži“, a „građani su poručili da je pređena crvena linija i da se mora utvrditi pozadina šokantnog slučaja“.
Inače, kad god se u Srbiji, srpskim zemljama i srpskom svetu - kojim god povodom i za bilo šta - kaže da je „pređena crvena linija“, srpski vrapci prasnu u grohotan smeh jer odlično znaju da je svim srpskim „crvenim linijama“ samo nebo granica.
Ne znam po kom osnovu i kom paragrafu će pocesuirati uhapšene pumpadžije, ali odmah ću reći da će kazna, ako je uopšte bude, biti samo polovično pravedna. Umalo da ko Desanka zavapim - tražim pomilovanje za pumpadžije. Jer pazite, pumpadžije su u ovom slučaju samo oružje samoubistva, takozvani izvršioci, naručioci su hiljade i hiljade društvenomrežnih N. N. lica žednih krvi koji su se cerekali, kačili posprdne komentare, ismejavali i ponižavali nesretnog momka, od kojih su, kad se raščula vest o Dulićevom samoubistvu, mnogi, ako ne i većina, počeli grdno da se ibrete i da pumpadžije zasipaju drvljem i kamenjem.
„Crvena linija“ je davno pređena. Nije ovo prvo ubistvo indukovano društvenim mrežama. Već je pomalo pao u zaborav prošlogodišnji slučaj jutjuberke Kristine Kike Ðukić, koja je mesecima odolevala društvenomrežnom linču pre nego što je klonula duhom i izvršila samoubistvo. Kao i ostali divlji čopori, i društvenomrežni čopor nikada ne napada jake - u datom slučaju one koji ne daju pet sitnih para na e-bulažnjenja i proseravanja - ali nepogrešivo prepoznaje nežne duše uvučene u prljavu igru i onda se ostrvljuje na takve.
Šta uraditi? Ništa se tu ne može uraditi. Dugo najavljivani Rogonja je konačno došao po svoje. Ovakvi slučajevi će ubuduće biti „narodni odisaj“ XXI veka, što rekli Pašić i Referendumski lopov. Ne treba, međutim, sumnjati da ima dilbera sklonih čvrstoj ruci koji misle da se puno toga može uraditi ukoliko na podobije drugog stuba naše spoljne politike, Kine, uvedemo državnu kontrolu interneta. O, da, može. Ali još se više može uraditi ako se osnuju koncentracioni logori bez pristupa internetu. A ima i lakši put - odmrežite se, sklonite se s Tiktoka, Jutjuba, Tvitera i ostalih besposlica, popijte pivo i pogledajte pustinju realnosti.
