Piše: Svetislav Basara
Kao i mnogo puta u dugoj istoriji svoje prevrtljivosti, Politikina Rotopalanka okrenula je ćurak naopačke, prekonoć digla ruke od rusodupeljublja i okrenula se rusoskepticizmu. Kako drugačije protumačiti drečeći naslov „Ako ruska vojska ostavlja svoje, čemu onda Srbi da se nadaju“, zapandrčen nasred subotnjeg internet izdanja i šta tek reći za podnaslov - „Da li je rusko povlačenje iz Hersona možda i trenutak otrežnjenja za većinski deo javnosti u Srbiji koji bezrezervno veruje u vojnu moć Moskve“ - znakovito uturen ispod naslova.
Svako od pitanja postavljenih u Politkinom naslovu i podnaslovu vredi onoliko evra (dolara, RSD) koliko je ruska agentura uložila u probabna Politikina pera, angažovana da šire takozvanu meku moć. Bačene pare. No big deal, ima se, može se.
Neki cinik bi na prvo Politikino pitanje mogao uzvratiti kontrapitanjem - a čemu su se to Srbi nadali u slučaju da spec. voj. operacija uspe i da se Ruski Svet proširi i na Ukrajinu, praktično na korak od Srbije.
Zaista, čemu se nadao „većinski deo javnosti koji bezrezervno veruje u moć Moskve“. Ničem suvislom, odmah treba reći. Bilo je to beslovesno očekivanje da će nešto „naše“ pobediti nešto što nismo „mi“ (jebo ja nas), da će Rusi baciti na kolena omraženi Zapad, da će cena bečke šnicle skočiti na 450, a flaše zejtina na 250 evra, da će se zemlje EU posmrzavati i na kraju skapati od gladi i - last but not least - da će baćuška Putin, osokoljen proširenjem Ruskog Sveta, lupiti rukom o astal i reći: „Vraćajte Kosovo Srbiji ili bacam A-bombu.“
Prelazimo na pitanje br. 2: Da li će poražavajuća činjenica da Rusiji „ostavljaju svoje“, kamoli nas, slovensku sirotinju raju, biti „trenutak otrežnjenja za većinski deo javnosti koji bezrezervno veruje u vojnu moć Rusije“. Decidirano jok. I to iz više razloga. Razlog prvi: ne mogu se otrezniti oni koji su u ličnim stvarima vrlo trezni, ali se na društvenom planu iz raznoraznih razloga pretvaraju da su pijani. Razlog drugi: bezrezervna vera u vojnu moć Moskve rođena je sestra najraširenije religije u Srba - vere u vile i vilenjake, drekavce, urokljive oči, čarobne tinkture koje pročišćavaju krvne sudove za dva dana i slične trice i kučine. Takva vera je nerazoriva.
Jedna takva (ili vrlo slična) vera smrsila je konce i vojnoj moći Moskve. Uvođenje metafizičkih pojmova u politiku, pogotovo u ratne stvari, recept je za propast. Dok je jedina Rusijina propaganda bila „dlja rodinu“, dok je na čelu ruskih trupa stupao Petar Veliki u činu artiljerijskog narednika - ili dok su za Staljinova vakta iz jedinica išli odredi NKVD koji su pucali u svakog ko odstupi s linije vatre - Rusija je, fakat, bila nepobediva.
Ali sad, kad su u priče o svemoći, namenjene sluđivanju širokih narodnih masa, poverovale i kremaljske glavešine, kad su se potom - na podobije Srbije devedesetih - pojavili ruski Giška (Kadirov) i Arkan (Prigožin), kola su krenula niz obalu. Lako se može dogoditi da Rusija postane Severna Srbija.
