Piše: Svetislav Basara
Kad god na redovnim kafanskim seminarima posvećenim ritualnim napušavanjima srpskih vladara (svih vremena i boja) ustvrdim da moćni srpski rendžeri nisu inokosni satrapski organi nego potrošna roba, nameštenici Čaršije, sagovornici me pogledaju kao budalu, doduše s punim pravom jer ja jesam budala, ali to uopšte ne znači da nisam u pravu.
Šira javnost malo zna o tajnama čaršije, a kad se neko potrudi da sazna nešto više - i da saznanja podeli s javnošću - po pravilu džaba kreči jer čaršija naprosto prećuti saznanja.
Društvena uređenja u Srbiji se menjaju - kako stvari idu, stići ćemo i do Džamahirije - ideološke matrice se menjaju češće nego što je Arkan menjao čarape (V. Šešelj). Čaršija, međutim, uvek ostaje ista. Čaršiju u suštini ne interesuju društvena uređenja i ideologije, nju interesuje isključivo perpetuacija predmodernog, plemenskog kulturnog modela koji idiotu omogućuje da postane akademik, polupismenjakoviću da bude „veliki pisac“, poluimbecilu da se uzdigne u rang „najmudrije srpske glave“.
Zaboravilo se da je juče pomenuti Vuk Drašković - Vuk na to podseća u ožiljcima - dugo vremena bio miljenik čaršije. To što nije postao ono što je postao Milošević - a Vuk treba da zahvaljuje Bogu što nije - posledica je činjenice da Vuk, svojeglav kakav je, nije igrao u ritmu čaršijskog bubnja.
Između (ondašnje) Vukove, (večne) Ćosićeve i (privremene) Miloševićeve političke agende - Velike Srbije - suštinski nije bilo razlike. Ćosić & Co nisu izabrali Vuka jer su instinktivno osetili da su Vuk i njegov pokret (SPO) nešto autentično, stvarno, nešto živo, nešto što će se - nakon postkomunističke katarze i alakanja - prizvati poznaniju prava, emancipovati i uljuditi, a onda - zbogom, čaršijo.
Svesni (u to vreme) realne opasnosti po svoja blagobitija i blagoutrobija, Ćosić i Čaršija su (još 1985.) izabrali Miloševića, Vuka stavili na listu za odstrel, a Koštunicu na klupu za rezervne igrače. Alav kakav je bio, Ćosić se u jednom momentu preigrao, precenio snage (ko Rusija), izašao iz svog prirodnog staništa - senke - i stupio pod svetla reflektora u svojstvu predsednika SRJ, sa ovlašćenjima predsednika Mesne zajednice Mali Mokri Lug.
Onda se dogodio istorijski presedan - guzica je, što reko vic, odbacila organizam, tj. Milošević je Ćosića otpravio u ropotarnicu istorije, što je čaršiju samo malčice uzdrmalo, jer je ropotarnica istorije čaršijino prirodno stanište.
Prekršaj protiv čaršijskog reda Milošević je nešto kasnije platio prvo robijom, potom glavom, a iz Čaršijskog rukava je izvučen novi kec - Koštunica dr Vojislav. Nezgodna okolnost je bila što je za vozdiženije Referendumskog Lopova na tron bila potrebna pomoć Ðinđića, DOS i DS (tim redosledom). Ali sve se može kad se braća slože, obože i umnože. Ðinđić je, kao remetilački faktor, ubrzo stavljen na listu za odstrel. Vuk je pukim čudom izvukao glavu. Ðinđić nije verovao u čuda pa je nije izvukao, a mi, sirotinja raja, izvukli smo deblji kraj i nos šupalj do slepih očiju.
