Ljubomir Živkov, kolumna za portal Istinomer
Kad mačke nema – miševi kolo vode: otkako ne znamo (u najmanju ruku ja ne znam) gde nam je Vulin, prvo su dronovi zaigrali šotu na našem voljenom jugu, da bi se i na granici sa našim zapadnim susedom, daleko mu lepa kuća, ali, eto, tik uz našu je, pojavio dron u vidu crnog pantera; areal ovog stvora je ničija zemlja između Srbije i Hrvatske, i nemam ni najmanju sumnju da se radi o visokosofisticiranom dronu, kome je dat oblik životinje iz reda mačaka! Ne mora čovek biti ni član SANU, pa ni istraživač u nekom od bezbrojnih, a posve nepotrebnih instituta, da bi sabrao dva i dva: kako na granici sa Mađarskom, Rumunijom, Bugarskom i ostalima nema nikakvih špijunskih ni letelica ni zverinja, nego su neželjene pojave baš u blizini Svete zemlje i u blizini druge zemlje, koja za nas nije sveta?! Samo bi površan i neodgovoran čovek zaključio da se radi o slučajnosti, o pojavama koje nisu ni u čemu nalik jedna drugoj, a upravo je suprotno: dron i crni panter samo su dva lica istog antisrpskog novčića, i pitanje je jesu li lugari i lovci apatinskog dištrikta svi viđali jednog istog pantera, ili ovog neprijateljskog zverinja ima mnogo više, a namerno su klonirani tako da im se brojčano stanje ne može znati.
Bilo mi je puno srce kad je predsednica Vlade uzviknula: neka se niko više ne usudi da pošalje dron iznad naših kasarni i iznad naših privrednih giganata, koji su trn u oku, ako se tako može reći, svim zemljama koje su do dolaska predsednika Vučića na neograničenu vlast bile razvijenije od nas, srušićemo sve što se pojavi na našem nebu, pa bio to i školski dirižabl aero-kluba iz Prištine!”, tako nekako uzviknula je Anuška, imenjakinja Bulgakovljeve junakinje koja je prosula ulje na šine; sa neverovatnom slašću govori u prvom licu množine, sojedinjena sa našim migovima koji su rasterali to odvratno jato dronova, naše vazduhoplovstvo i moj kabinet dva su tela, a jedna duša, jednog drona, valja govoriti o dronu kao o biću koje je živo, naša je armija – lider u regionu, što bi se reklo – uništila tako temeljno da nismo našli ni crnu kutiju, iz koje bi stručnjaci BIA-e doznali do tančina šta je dron hteo i šta je nakratko uspeo da snimi; kad su ga njegovi poleteli nije ni znao da mu je to poslednji let, ali tako će proći svi dronovi, dronovi li se dronovi, arnautski maki golemi, a crno se piše i crnom panteru, jednome ili većem broju! Kad god osetim koliko građanka Brnabić uživa kad kaže “mi”, toliko ja uživam kad kažem “oni”, srećan što se mi Srbi stalno delimo, što rodoljupce baca u očajanje, a ja uživam u rastojanju koje još uvek, ipak, osećam između moje neznatnosti i njih znatnih i preznatnih.
Ali vratimo se crnom panteru, čije je postojanje u Hrvatskoj naučno uveliko osporeno, ne postoji takva vrsta predatora, prema tome ne može ga biti ni u apatinskim šumama, jesu uvek iz poznavanja prirode i zemljopisa Hrvati bili jači od nas, ali upravo žurba da se i samo postojanje crnog pantera porekne, govori da zver biva upravo iz Hrvatske puštana u naše pogranično područje. Moja drugarica, Hrvatica, umela je o sebi nekad da izjavi “ja sam žena-pantera”, nije se, ruku na srce, izjašnjavala o boji krzna, ali odakle bi od toliko bogate hrvatske faune odabrala baš to stvorenje da bude druga ona?! To je jedan ako ne dokaz, ono pokazatelj, da sa crnim panterom nastanjenim tik uz državnu granicu nisu čista posla.
Možda smo urekli Hrvatsku, govoreći svakog bogovetnog dana koliko zaostaje za Srbijom, u gospodarstvu, naoružanju, nadmašuje nas jedino po zagađenosti, a njezini su znanstvenici u skrovitosti nekog možda otoka vredno radili da proizvedu dron koji neće leteti nego će biti suvozeman i izgledaće kao crni panter? Ili možda ipak nisu to uspeli da urade, jer da se to može, Srbija bi imala dronove u vidu sokolova, ježeva, zmija, krtica, ali šta ako su pravoj životinji ugradili kameru sa koje skidaju podatke svakih četrdeset osam sati? Lično sam video da su naši na Tari medvedu stavili kameru, možda baš i na glavu, da bi proniknuli u tajne medvedove i uopšte medveđe svakodnevice, od preobilja snimljenog gradiva probrali su nekih sedam sati značajnih za biologe, i jednu uru da medveđi život pokažu širokoj publici, koja živuje s onu stranu nauke.
Ozbiljna stvar, koja Vulinu zacelo ne bi promakla, prepuštena je amaterstvu i tradicionalnom nehaju šumske inspekcije, lovokradicama i lugaru, umesto da se njome pozabavi naša kontraobaveštajna umalo ne rekoh fauna, služba. U nemogućnosti da se neposredno obratim Najuzvišenijem, ovim putem mu kažem, bez malograđanskog persiranja, jer ni Titu nismo govorili “vi, niti se kaže “Oče naš, koji ste na nebesima”: vrati nam Vulina, ti to možeš!
