Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1, 23. novembar 2022.
Fudbal je igra za bogove i sirotinju. Svi su fanatici već zauzeli svoja mesta ispred magičnog prozora kroz koji nam u kuće ulazi nogomet. Svi mislimo da znamo sve o tome i svi smo u pravu. Boško Simonović, zvani Dunster, selektor čuvenog tima iz Montevidea kaže: fudbal je jednostavna igra, ali samo za majstore.
Piksi je odveo naše na weltmeisterschaft. To, jesu li čarobnjaci ili bogati turisti, znaćemo možda već sutra. Piksi je bio najveći u toj igri pod ovim nebom. Možda se u poslednji čas otrgao prljave šape gospodara naviklog da radi sve što ne ume i u tome bude nesnosan. Stojković ima dar koji ga čini nezavisnim od druge moći osim njegove, zato je povremena bliskost sa vrhovnim čudakom flert lukave čednosti. Ni Piksi nije potpuno odoleo tom nastranom magnetizmu i neprijatnoj agresivnosti.
Kude je taj Niš zna li još neko? Grad u kome je fudbal uvek bio važniji od svega, tamo je na periferijskoj ledini nastao Dragan Stojković. Negde malo južnije, rodio se Ivan Ivanović, pisac Crvenog kralja. To je roman o izmaštanoj fudbalskoj zvezdi koja iz južnjačke provincije osvaja svet. Zbog te priče o putevima lopte i opasnoj aluziji otišao je na robiju. Sudija je u Crvenom kralju prepoznao subverzivnu parabolu, opasnu po narod i državu.
U fudbalu je Ivanović našao izvor beskrajne zabave. U Vremenu sporta i razonode pisao je o seoskim ligama iz kojih se ne ispada, a sve je moguće, ćak i fudbal. Tamo gde usred utakmice na igralište dolazi traktorista sa plugovima, počinje da ore ledinu od šesnaesterca i svira kraj. Neumoljiv je, došlo vreme za oranje. Njegova njiva, njegove prakljače kao stative, njegov šljivotres kao prečka.
Ivanović se bavi i sudnjom nedoumicom: koja to sila natera prividno normalne ljude da postanu seoske fudbalske sudije?! Publika sa vrljikama nikada nije bila zadovoljna rezultatom, a kako je i mogla da bude? Na kraju ili usred igre započela bi potera za sudijom, gostujućim, ili čak svojim igračima.
Bilo je i primera dirljivog gostoljublja, kada su recimo domaćini u Pukovcu dočekali u to vreme (sedamdesetih godina) jaču ekipu Doljevca. Uz muziku, trube i zurle. Pre utakmice su ih poveli na ručak. Tamo se pila ljuta rakija, prepek uz meze, poslužen je opasno dobar prebranac, a zatim mrsno pečenje i torte uz pivo i vino i pevačicu iz Leskovca.
Gosti su prepunjeni jedva izašli na teren. Njihov golman je držao u ustima veliku čačkalicu i ozaren i omamljen gledao u devojke koje su ljubazni domaćini doveli da ga zamajavaju. Nije mogao da stoji pa se držao za stativu. Primio je 9 golova, najmanje. Domaćini su ih lepo ispratili, isto uz svirku, ali u povratku su ih čekali njihovi navijači i podjurili ih da im objasne neke stvari oko dijete, sportske časti i viteštva.
U selu kod Svrljiga nije bilo mesta za teren na ravnom. Centar je bio na grebenu, a polovine igrališta su se spuštale u doline, tako da golmani nisu mogli da se vide međusobno. Po jedan igrač sa obe strane je stajao na centru, pa kad bi protivnici trčeći za loptom uzbrdo kretali sa namerom da napadnu, izviđač je javljao svojoj odbrani: Iduuu!
U jednoj tako uzbudljivoj utakmici sudija je za mito od pola praseta (deo sa glavom) dosudio penal za goste za izmišjeni faul na centru. Nastala je opšta potera za njim, on je u nekom dvorištu smakao stari mantil sa kanapa, ogrnuo ga na sebe i otrčao nizbrdo na put. Sakrio se ispod nekog uskog propusta, u kome su ga napali izgladneli komarci od kojih nije bilo odbrane.
Posle nekoliko sati su ga našli i izvukli odatle. Lice mu je bilo naduveno i potpuno deformisano. Vođa navijačkog progona ga je pogledao i rekao: nije taj!
„Fudbal je zabava samo kad ga ozbiljno igraju oni koji nemaju pojma“. To je rekao nepoznati ljubitelj igre, čovek koji je čitav život posvetio ligama iz kojih nema gde da se ispadne. To bi bila filozofija endemske zanimacije u evoluciji lovaca. Savršenstvo je u samoj želji da igra počne a da ne prestaje.
Igra je data čoveku kao svojstvo, bez nje bi ostala samo pusta želja za uzaludnim traganjem. Igra je izrastanje, lov na zveri radi hrane i spasa, nadmetanje, mera snage, veštine i superiornosti, sredstvo opstanka, odbrana od smrtne dosade. Simulacija istinske borbe, zamena za obračune među ljudima. Ili stvarni oružani sudar i rat zbog fudbala između Salvadora i Hondurasa, koji je 1969. u julu trajao četiri dana.
To je i titanski posao, golemi biznis, zeleno polje za bogaćenja, podmićivanje i skrivenu korupciju, antipod bede i gladi i dokaz da je fudbal važniji od svega. Maska za sakrivanje stidnih mesta i dubokih rana. Kao u Argentini 1978. godine. Svetski fudbal se igrao u zemlji gde je vladala surova vojna hunta. Radost igre blagoslovio je lično diktator Horhe Videla, uz prigodne ovacije.
Fubal u Kataru je donekle negacija smisla te neodoljive zabave. To je industrija čije se dimenzije ne vide. Domaćin je već potrošio 200 milijardi dolara da bi bio domaćin. Prvenstvo je počelo, videli smo arene i neke timove, njihove zvezde, mlade junake u dolasku i usahle majstore koji veruju da je veliko ime dovoljno. Fudbal nas drži vezanim za sebe, obavijeni smo konfetama i šarenom maglom pred ukrajinskom golgotom. Zločine, smrt i patnju stotine hiljada ljudi, fudbal je učinio beskrajno dalekim.
Piksi je ispraćen u Katar sa preteranom nadom. Neki momci su rekli da idu po „boginju“. Nije neuhvatljiv taj cilj, možemo mi to. Tako su rekli. Idemo da obradujemo naš narod.
Čuda su moguća, ali takva ne. Nema takve radosti koja bi izlečila ovoliku tugu. Bio bi to samo kratak blesak u tami.
Kapiten iranske fudbalske reprezentacije rekao je javno: situacija u mojoj zemlji nije dobra, naš narod je nesrećan, i mi svi smo nesrećni i sa njima smo.
Nije važno dobri momci, hoćete li pod Piksijevom rukom tamo da osvojite bilo šta. Ne morate da budete prvaci sveta, čak ni blizu. Kakva Boginja, ko bi to tražio od vas?
Dolazite iz nesrećne zemlje, kažite tamo zašto je nesrećna. Pitajte kapitena Irana kako se to radi, pa onda igrajte za nas.
Budite uz svoj narod. Samo to.
