Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 11.11.2022.
Slabo nam ide. Srpski proleteri se jedva drže svojih nastojanja da prežive. Boje se zime, gladi i svoje nemoći da bilo šta promene. Neki ne znaju kako da izađu pred svoju decu, šta da im kažu. Ne govorim napamet, znam mnogo takvih ljudi.
Trećina Srbije je već na granicama ozbiljnog siromaštva, a njihov očaj pokrivaju kulise zvaničnog agitpropa: bolje vam je nego ikad, pogledajte malo pažljivije, nije onako gadno kako vam se čini. Slušajte šta vam govorimo, napredujemo zar ne vidite, ne zna se gde nam je kraj!
Socijalna implozija se može zataškati ili odložiti igrama i aferama, spontanim ili planiranim katastrofama. Uz bezobzirno uklanjanje istine i uništavanje medija koji je još nekako čuvaju i pretnje smrću za slobodno mišljenje. Trebaće malo hleba i mnogo igara. Šta je važnije od fudbala u Kataru, ili novog atentata na predsednika? Taj napad je jedva izbegnut, kao i svi prethodni, hvala službama.
Mogu da nas održe samo velike ideje i projekti. Recimo da Novak Đoković postane najbolji svih vremena u svojoj igri. Svako od nas bi bio tamo gde su velika slava i bogatstvo, uzimajući za sebe ono što je moguće: iluziju da smo ovako poraženi pobednici nad svima. Čini nam se da to nije samo sport, nego epski okršaj našeg junaka sa velikim svetom, a on im stalno pokazuje odakle dolazi i zašto ih pobeđuje.
Novakove pohode prema zvanju najboljeg među najvećim zvezdama, uglavnom prati komentator Sport kluba, Nebojša Višković.
Otac šampiona, Srđan Đoković ne podnosi Viškovića. Nikada ga nije podnosio. Ta okolnost bi bilo gde osim u Srbiji bila nevažna. Srđanova je zamisao da bude najvažniji otac, možda je tačnije otac najvažnijeg Srbina odmah posle Tesle. Tu ulogu često doživljava i ostvaruje kao javnu melodramsku igru, ne znajući kako da na najbolji način svima objasni neuporedivi značaj svog slavnog potomka za ukupnu istoriju Srba i Srbije.
Kad je Novak u januaru bio zatočen pa vraćen iz Australije, familija Đoković je bila centar otpora toj nepravdi, uz pozive na mitinge i proteste. To se preterivanje donekle moglo i razumeti kao emotivni ispad, da stvari i reči nisu otišle u prostor gde nema misaone kontrole i postale nepodnošljive brljotine. Srđan je uporedio Novakove muke sa Isusovim, tvrdeći da su obojica na isti način razapeti. Svako je imao svog Pontija Pilata i svoj vaskrs, ali će Novakov biti čudesan. Citirao je nekakvu babu iz familije, čije je mudre reči uputio Australijancima: „Stidite se g-zice kad obraza nemate!“
Upozorio je naciju da svoje rodoljublje dograđuje pre svega na uzoru kojem nema presedana u modernoj istoriji Srbije. Ponos, dika, idol, jedan od najvećih Srba! Najveći sportista koji je ikada rođen! Neukusnu apoteozu za svog mladunca Srđan uvek ostavlja nedovršenom i otvorenom, birajući krajnje nedolična poređenja. I naravno, usklađena sa upadljivo sirovim nastupom.
Pre mnogo godina, dok je Višković radio na RTS-u, Srđan tokom jednog prenosa nije bio zadovoljan njegovim mlakim patriotskim gardom. Posebno mu je smetalo što novinar nije sa više strasti navijao za Novaka, niti dovoljno isticao Novakovu veličinu i ljubav prema otadžbini kroz žeđ za pobedama nad onima koji nas ne vole.
Legenda kaže da se, još dok je trajao meč, sa bratom Goranom odvezao do studija na Košutnjaku, i pokušao da prizove Viškovića kako bi mu njih dvojica objasnili tajne rodoljublja u tenisu.
Posle toga Višković je uspeo da se izmakne od nasrtaja složne braće i napustio RTS. Ili je možda dobio otkaz.
Prošle nedelje Novak je igrao finale mastersa u Parizu. Izgubio je taj meč od danskog tinejdžera Runea. Komentator na Sport klubu1 bio je Nebojša Višković.
Naravno da je Srđan imao šta da kaže o njemu gostujući na K1, televiziji u vlasništvu Jovane i Željka Joksimovića (noseći slogan kuće: gledaj nas bez stida). Tata misli da je Višković navijao za Runea, skoro da je prizivao Novakov poraz. Nije govorio prave stvari koje bi pomogle u raspirivanju ljubavi a sleduju najboljem svih vremena: napred Novače, diko, ti si ponos Srbije i svoga roda, ti si pobednik nad nepravdom kao i naši preci, imaš snage, ajde bree, idemooo, bolji si, najbolji, niko ti nije ravan. Ti pronosiš slavu svog naroda svuda po svetu.
Tako je trebalo po Srđanu, ocu jednog od Isusa, da se navija, ali su Viškoviću nedostajali zanos i patos. Govorio je u skladu sa zahtevima profesije. U stvari, malo je sportskih novinara koji tako snažno podržavaju Novaka kao što to čini Nebojša Višković. Srđan to nije uočio, niti je mogao.
Njegov pritisak na SBB i Sport klub koji tamo pripada, može se neposredno razumeti kao javni prilog pohodu režima u gušenju medija. Srđan Đoković se inače ne drži suvišne delikatnosti u javnim lekcijama. Jako samoljublje i arhaična, nadripatriotska retorika nimalo ne sakrivaju ideju da bi neka druga platforma osim Sport kluba bila bolja za tenis. Država bi to mogla da plati, za cenu se ne pita. Platila je prenose Premijer lige 600 miliona evra. Zar je Novakov tenis manje važan?
Isusov otac je pre svega poslovan čovek i zna šta godi najvažnijem uhu. U punom je zamahu akcija zatiranja medija koji čuvaju zdrav um i poslednje ostatke sumnje. Ako se ugase SBB, (N1, Nova) Danas i Peščanik na primer, nećemo više videti ništa. Nećemo ni znati da ne vidimo.
