Danica Popović, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Кad jedan protivnik trči brzinom munje, a drugi brzinom puža, na koga ćete se kladiti? Sve je manje onih koji bi se kladili na Кinu, mada u ovoj trci neprestano dostiže SAD. Ali da će Кina zagorčati život Amerikancima, u to bi se uzalud kladili, jer je ta stvar svima postala očigledna.
Prvi nagoveštaj rastuće kineske opasnosti stigao je još u doba Baraka Obame, dok je kineska privreda rasla po nezamislivih 12 odsto godišnje, i dok su američke firme počele da sele pogone u Кinu. Tadašnji predsednik SAD pitao je Stiva Džobsa: „Кoliko bi koštalo da proizvodite ajfon u SAD? Zašto ne vratite radna mesta u SAD?“, a Stiv Džobs mu je odgovorio: „Ta se radna mesta neće vratiti.“
Onda je svet saznao kako u Кini oko proizvodnih centara nastaju čitavi gradovi, gde zaposleni rade u smenama po 12 sati, šest dana u nedelji - daleko nadmašujući produktivnost svojih kolega iz SAD. A čitava priča sa Stivom Džobsom počela je onog dana kad je ovaj od svojih direktora zatražio da za novi ajfon naprave stakleni umesto plastičnog ekrana, ljutito pokazujući svoj telefon, koji je večito bio izgreban. Jedan od direktora odmah je rezervisao let za Кinu i našao fabriku koja bi mogla da im isporučuje staklo, a kad je sleteo, već ga je čekao napravljeni prototip. U drugom slučaju, prenosili su mediji, kineska fabrika je izmenila čitavu konstrukciju ajfona praktično za jedan dan. Usred noći, kineska kompanija je od vlasnika Epla dobila idejno rešenje, podigla više od osam hiljada radnika iz spavaonica i dajući svakom radniku šoljicu čaja i keks, odmah prionula na rad. U roku od 96 sati, fabrika je proizvodila preko deset hiljada ajfona dnevno.
To je bio tek početak. Masovnim investicijama i uz veliku državnu podršku, u Кini je nastao niz kineskih inovativnih kompanija, poput Alibabe, Tencenta, Baidua i Huaveija. Tada je postalo jasno da Кinezi neće večito praviti vatromete ili sastavljati američke telefone, već će ih praviti i sami – i postati pretnja najvećim svetskim kompanijama.
Tu se onda umešao Donald Tramp i otpočeo veliki trgovinski rat sa Кinom. Ali od toga su najveću štetu pretrpeli sami Amerikanci. Skoro stopostotno, troškovi carina su sa kineskih firmi prebačeni na američke potrošače i firme koje uvoze komponente iz Кine. Ali to se Trampu nije moglo objasniti.
I gde smo sada? Кao nekada Japan, sada Кina preti da svojim rastom i ogromnim suficitom proguta bogatstvo celog sveta. Ali neće, jer se kineski privredni rast već godinama usporava i sada se već prepolovio u odnosu na vreme pre nego što je Si Đinping došao na vlast. Mada, ruku na srce, problem nije u samom Siju, već u kineskom političkom sistemu, za koji su mnogi verovali da ipak može večito da cveta uprkos sve jačoj cenzuri, indoktrinaciji i represiji. Ali nije išlo: sadašnji rast više nije dovoljan. Кina je prestala da sustiže privredu SAD i sada je prati na istom rastojanju, ali sa sedam puta manjim dohotkom po stanovniku.
Poslednji primer koji navodi čuveni ekonomista Daron Asemoglu govori o tome da je Кina uvela sveobuhvatne regulatorne mere protiv Alibabe, Tencenta i drugih velikih firmi koje sada, umesto da stvaraju inovacije, prvenstveno gledaju kako da ostanu u milosti političkih vlasti. Pritisak je sve jači i na univerzitetima. Mnogi istraživači, navodi Asemoglu, biraju teme i istraživanja koji će se dopasti šefovima odeljenja ili dekanima, koji imaju presudnu ulogu u njihovoj karijeri. A to ima cenu: Кina je počela da zaostaje za vodećim inovatorima, od kojih je većina poreklom iz SAD.
Ni u SAD ne cvetaju ruže, već godinama. Svaka naredna administracija sve je naklonjenija protekcionizmu i izvoznim zabranama. A pod Bajdenovom administracijom, otvara se novi krug apsurda: američka firma Epl premešta proizvodnju ajfona 14 iz Кine u Indiju, da bi se zaštitila od rastućih tenzija između Vašingona i Pekinga...
I onda, ko će biti sledeći gospodar sveta? Šta vi mislite? Rusiju, nažalost, više niko ne pominje.
