Teofil Pančić, kolumna za portal Radija Slobodna Evropa
Izgleda da je izgradnja "srpskog sveta" zapela već na prvoj ozbiljnijoj prirodnoj i političkoj prepreci – na Drini.
Sa jedne strane Drine stoluje Aleksandar Vučić, sa druge Milorad Dodik. Do nedavno, činilo se da se radi o duetu "srpskih glavara" koje ništa ne može razdvojiti i zaustaviti u stremljenjima ka zajedničkom cilju, šta god on bio i kako god ga definisali. Posle izbora u Bosni i Hercegovini, od te idilične slike nije ostalo ništa.
Očekivalo (bi) se, naime, da Vučić pruži snažnu podršku, načelnu ali i sasvim konkretnu i logističku, banjalučkom "mlađem bratu", kako je već bivalo ranije, ali je ta podrška ovaj put izostala. I ne samo da je izostala nego je nekako – vrlo glasno izostala.
Upadljiva je bila "neutralnost" čoveka koji nikada nije neutralno neutralan, nego je ili neutralan za vas, ili je neutralan protiv vas. Dodik i njegovo političko okruženje ispravno su protumačili ovu neutralnost. A ta neutralnost nije ostala bez neugodnih posledica, mada je i bez nje već imao dovoljno problema da zadrži punu kontrolu nad Republikom Srpskom, koju voli da smatra državom u povoju, na dugačkom putu ujedinjavanja s "maticom" Srbijom.
Tu su se, na toj nacionalističkoj ideološkoj matrici, Vučić i Dodik odavno susreli, dolazeći iz dva različita pravca: Vučić je evoluirao od ekstremnog nacionalizma do navodno umerenog konzervativizma (za koji je najčešće mnogo lakše dokazati da je konzervativizam, nego da je umeren), dok je Dodik politički evoluirao od (doduše, malo čime potkrepljene) socijaldemokratske pozicije do velikonacionalnih i etnoseparatističkih pozicija.
Kako god bilo, ideologije se na vetrometinama političkih Olimpa lako zanemaruju kada su u pitanju interesi, a naročito onaj jedan koji sažima i integriše sve ostale: opstanak i ekspanzija vlasti, lične i partijske.
Gde je, dakle, zapelo na Drini?
Logika opstanka na vlasti u nekom je trenutku počela pomalo da razdvaja ovaj duet, u kojem neke iskrene političke "ljubavi" ionako nikada i nije bilo.
Dodik je za svoju poziciju izabrao radikalan otpor svemu što dolazi iz Sarajeva, ali i sa zapadnih adresa, evropskih ili američkih. Pod Bosnu i Hercegovinu postavio je tempiranu bombu, i od tada stalno preti da će, ako mu se ne udovoljava, da izvuče osigurač i detonira sve, pa šta bude. Za to je dobio tapšanje po ramenu, a verovatno i mnogo konkretnije darove, od Orbana i Putina.
Svako u tom triju ima svoju računicu i svoje razloge, a ovo što gledamo je njihov presek. Neprijatan prizor, bez sumnje.
Na drugoj strani, Vučić ipak mora da balansira između svetova; zapravo – nije da mora, nego je to pozicija za koju se opredelio smatrajući da je po njega najbolja, ma koliko da ona realno Srbiju iscrpljuje i stavlja je pred nemoguća, a ne baš teško izbežna iskušenja.
Srbija se u takvom stanju objektivno ne pomera nikuda nego vegetira kao omamljena i rezignirana žrtva otmice svih svojih resursa i institucija, paralisanih i u potpunosti blokiranih u službi jedne kapriciozne samovolje.
U tom je balansiranju Vučić već više nego dovoljno, od početka ruske agresije na Ukrajinu, učinio da zemlju dovede do ruba izolacije i prekida ionako jedva primetnog procesa reintegracije u matični, evropski kontinent. Ovo je neizbežno proizvelo ogroman pritisak na Srbiju, i taj se pritisak mora negde olakšati, makar i zarad puke kupovine vremena, što je ionako omiljena Vučićeva tehnologija vladanja: ne činiti ništa važno da bi se time dobio predah do nekog sledećeg trenutka – u kojem ponovo nećeš učiniti ništa važno. I tako prođe deset godina...
Upornim odbijanjem da se pridruži makar i najsimboličkijim sankcijama protiv agresorske Rusije, Vučić je zaoštrio jednu rizičnu, zapravo pogibeljnu igru sa sudbinom zemlje do krajnjih granica.
Nije teško zamisliti da bi svojevrsno "žrtvovanje" Dodika, barem kroz primetno distanciranje od njega i od najdestruktivnijih aspekata njegovog političkog delovanja moglo imati za svrhu kakvo-takvo relaksiranje odnosa sa Zapadom, ustupak koji samog Vučića ne košta gotovo ništa.
Štaviše, ima u tome za njega i izvesnog političkog ćara jer, nemojmo imati iluzija, Vučić ne trpi bilo kakvog iole samostalnog i iole snažnog političkog igrača bilo gde na području koje doživljava kao sferu svog interesa.
A šta je sa interesom Srbije? Ponekad se desi da se on preklopi sa interesom njenog vanustavnog vladara, ali to se dešava samo slučajno, nema u tome nikakvog sistema. Ako dođe do toga da ubuduće manje gledamo Dodika na ovoj strani Drine, biće to izvesno "ambijentalno" olakšanje. Ali neće po sebi rešiti ni jedan ključni problem Srbije, jer svi njeni ključni problemi stanuju ovde.
