Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
U ova turobna vremena, dok se tamni oblaci nadvijaju nad Evropom i okolinom, svaka prilika za smeh je kao zrak sunca.
Mene je, a da to nije nameravao, od srca zasmejao Marko Vidojković, kolega i drugar s kojim delim ovu stranicu, napisavši pre neki dan da ovima što protestuju u delu Bosne i Hercegovine protiv navodne Dodikove izborne krađe želi „demokratsku Republiku Srpsku“.
Mogao je dobri i dobronamerni Marko, o istom trošku, poželeti onima što protestuju u Teheranu i iranskom Kurdistanu „demokratsku Islamsku republiku Iran“, ali se nije valjda setio.
Pratim i jedno i drugo protestno gibanje, sa istim očekivanjima u pogledu uspešnosti (manje-više nikakvim), ali sa sasvim različitim osećanjima.
Ovi što se bune sa leve obale Drine imaju problem sa trenutnim vladarem, ali ne i sa Republikom: za nju misle da je baš dobro postavljena još u početku i da joj ništa fundamentalno ne fali. Da bi ona, može biti, imala neku fatalnu fabričku grešku (recimo, princip etničke ekskluzivosti na kojem je, i to ognjem mačem, sazdana, izmišljena, za perčin izvučena iz prethodnih milenijuma nepostojanja i nezamislivosti) zbog koje nikada ne može biti istinski demokratska pa ko god njome vladao, to im nije ni u primisli.
A ako bi takvo šta od koga čuli, biće da bi se za jatagan mašili da svoju (i Dodikovu) Republiku odbrane. Elem, samo taj zli i korumpirani vladar nagrđuje njen inače svetli lik svojim nepodopštinama, i da im je kako ukloniti njega i postaviti nekoga ko im je više po volji, sve bi bilo sjajno u najboljem od mogućih svetova.
Za razliku od njih, muškarci i pre svega žene koje su se digle na ustanak u Iranu ne bore se samo protiv ovog ili onog poteza ove ili one ličnosti ili organizacije (mada su im ti potezi, nasilnički i ubilački, jasan povod), nego protiv Islamske republike same.
Oni i one znaju ono najvažnije: republika može biti ili Islamska ili demokratska, a da bude i jedno i drugo u isto vreme, to je nemoguće, i to jasno dokazuje svaki svakicijati dan 43-godišnjeg postojanja Islamske republike. Da ne bude nesporazuma, ni nekakva „hrišćanska“ republika, na tragu onoga što zahtevaju kojekakvi boškoobradovići, ne bi bila ništa bolja.
Kada žene na ulicama Teherana skidaju i pale svoje hidžabe, one poručuju da im je dosta nadigravanja sa Islamskom republikom i zadovoljavanja prećutnim osvajanjem santimetra po santimetra izloženosti kose ili kože; osvajanja koje može u bilo kom trenutku biti opozvano, kao što je i bilo. One prosto ne žele hidžab na glavi i tačka – osim onih koje će ga sutra, u slobodnoj i demokratskoj republici, zaista nositi dobrovoljno.
Kao što su istočni Nemci srušili Zid jer im više nije bilo dovoljno da im vlast, našavši se u stisci, benevolentno dozvoli da ga pređu – ne, oni su poželeli da im dozvola više nikada ne treba, a to znači da Zida ne bude, a ako s njim strada i republika, tzv. Nemačka demokratska, to je zato što bolju sudbinu od te nije ni zaslužila. Svako je sužanjstvo privremeno, a Republika koja je zasnovana na njemu može da traje samo na štetu svojih građana.
Iranske mule s pravom su besne na pobunjene iranske žene: ako nema više hidžaba, a s njim nužno ni toliko drugoga, ako su žene, dakle slobodne i „bestidne“, čemu onda uopšte Islamska republika? Žene se slažu, postavljajući isto pitanje: čemu? Samo što se one ne boje da čuju tačan odgovor.
Možda će mule uspeti da skrše ovaj otpor, ovaj put. Ali doći će novi i jači, i taj krčag neće moći da ide na vodu zauvek. Iranski otpor je sazreo i postao istinski na duži rok nepobediv onog trenutka kada je shvatio da ne postoje tek problemi unutar Islamske republike, nego da je sama Islamska republika problem.
Jer republika, ako hoće biti demokratska i ako hoće biti republika, ne može da ne bude sekularna. Isto kao što ne može da bude zasnovana na etničkom čišćenju i na ekskluzivnom „višem“ pravu bilo kojeg etnosa unutar jedne milenijumski izmešane političke i kulturne zajednice, kakvu su vekovi različitih uprava formirali između Une i Drine.
Zato je borba Iranki borba za slobodu svih i svih nas se tiče, a ovo u delu Bosne u političko-civilizacijskom smislu nije ništa, i ishod toga je savršeno nevažan jer ne obećava nikakvu pažnje vrednu promenu.
