Otvoreno pismo Teofila Pančića našim novim, bar privremenim sugrađanima iz Ruske Federacije, objavljeno u „Vremenu“ broj 1656
Braćo Rusi i sestre Ruskinje, dobrodošli u Srbiju!
Nadam se i verujem da ste se dobro i lepo smestili – možda i previše dobro, bar ako pitate naše, lokalne podstanare, koji nemaju mnogo razloga da vam se raduju. Sada je možda trenutak da se osvrnete oko sebe i vidite gde ste to došli.
Nema smsla da se lažemo: ideja vašeg putovanja dovde nije bila da negde stignete, nego da odnekud odete. Tačnije, iz vaše opširne otadžbine Rusije, koja je postala jako zainteresovana za vaša tela i tela vaših bližnjih, nameravajući da ih investira u svoju destruktivnu ukrajinsku avanturu, bez obzira na posledice (naročito posledice po vas). Pošto vam se nikako nije dopala ideja da deo, a možda i čitav ostatak života provedete kao takva (dubiozna i nesolidna, pa još i opasna) investicija, krenuli ste brže-bolje napolje, ne obazirući se mnogo na to kuda ćete stići, sve dok je to nešto što nije Rusija.
Tehnički gledano, uspeli ste u svom naumu. Iskrene čestitke. Ovo zaista nije Rusija. Teže je, međutim, reći šta ovo jeste. Mnoge stvari koje ćete videti i čuti mogle bi da vas zbune, možda i uplaše.
Ako spadate među one Ruse koji “ne vole Putina” – a visoka je verovatnoća da je tako, čim ste ga napustili bez pozdrava baš sad kad ste mu toliko potrebni – možda ćete imati problema da shvatite da ovde znatna većina onih s kojima ćete doći u kontakt voli Putina, iako to uopšte ne mora. I iako, doduše, o Putinu i o savremenoj Rusiji gotovo ništa ozbiljno ne znaju, ali to je već razumljivije: što manje o Putinu znaš, to ti je lakše da ga voliš.
Ne znam da li je ovo utešno, ali zbunjenost neće biti samo vaša: domaćini će biti još zbunjeniji. Ovde se, naime, smatra da Putin živi u srcu, duši i mozgu svakog Rusa, a da ako u nekom Rusu nema tragova Putina, onda on verovatno i nije pravi Rus. U redu, ruski mu je maternji, ima (samo) ruski pasoš i (samo) ruske pretke, primereno je plavokos i plavook, možda voli i da potegne votku i sve što već uz to ide, ali ako mu Putin nije srastao za srce kao šum, onda je taj samo maskiran u Rusa, a zapravo je ko zna šta, najverovatnije Ukrajinac: sada su oni-koji-nisu-Rusi uglavnom Ukrajinci, a u nekim ranijim epohama su bili bal… pardon, muslimani, Šva… izvinite, Nemci ili Čiv… oprostite i da prostite, Jevreji.
Vaša je uloga ovde, naime, da budete naša braća i sestre, i na tu intimizaciju i familijarizaciju ćete morati da se naviknete. Nemojte samo da je shvatite na pogrešan način: to što vas smatra svojtom, neće sprečiti domicilno stanovništvo da vas odere gde god može, ako li samo nanjuši na vama miris para. Ne, naravno da ne mislim na rublje. Jeste, rekao sam da ovde “volimo sve rusko”, ali mislio sam samo na ono što je nematerijalno (dobro, tenkovi su izuzetak), dok su nam materijalne stvari i izmerive vrednosti draže kad su zapadnog, ili čak dalekoistočnog porekla.
Drugim rečima, vi ste nam braća i sestre onako načelno, i sve dok nas to ne obavezuje ni na šta konkretno. Sa ovakvim rodbinskim odnosima mi inače imamo dosta iskustva: tako smo se odnosili i prema Srbima iz posmrtnih ostataka Jugoslavije, koji su došli ovamo bežeći od rata. Doduše oni su, za razliku od vas, uglavnom bili sirotinja, pa su ubrzo počeli da nam smetaju gurajući se s nama u ionako prepunim vozovima i trolejbusima, a i na svim drugim javnim mestima. Ispostavilo se, naime, da braća i sestre imaju tela koja zauzimaju prostor, a imaju i razne druge potrebe (jelo, piće, stan, posao…), s čime nismo računali dok smo ih gledali na televiziji kao bezličnu masu “ugroženog Srpstva”. Srećom, vi ste rodbina finije provenijencije, vas će prosečni srpski putinofil viđati mnogo ređe. Ali opet, ni to ga neće sprečiti da vas ogovara.
Zašto, zaboga? Zato što za Ruse važi isto što i za Srbe: najbolji su i najviše su braća dok su daleko. Kad umesto apstraktnog pojma postanu konkretna ljudska bića, umeju malo da idu na živce. Zato budite obazrivi i ne nervirajte domaćine koji će vas pri prvom susretu grliti i slinaviti kao stariju medveđu braću, pri drugom će vam uljudno pružiti ruku, a pri trećem će vas već malko gledati ispod oka: zar ste još tu? I šta on ima od toga?
Nego, ima još nešto važno što treba da znate u vezi s “bežanjem od rata”. Oni koji vam ovih dana padaju na grudi nazivajući vas braćom vole da gledaju kad neko ratuje i kad mogu da navijaju za njega. Devedesetih su to bili Srbi sa razvalina Jugoslavije, a sada ste to vi. Ovi što su bežali od rata bili su im mrski, kao da se smatralo da time beže od nečega za šta su sudbinski predodređeni. I kao da postoji neka fatumska, u zvezde unapred upisana kvota rata po glavi Srbina, pa ako ne padne na one Srbe tamo, pašće na nas ovde. Slično će biti i s vama, samo dok se dosete zašto ste uopšte ovde.
Pa dobro, pitaćete se, ali šta taj moj domaćin ima od toga da ja negde ratujem i ginem? Eh, šta ima… Teško se to može objasniti bez gusala. Bez čega?! Nema veze, to je jedan simpatičan prednacrt muzičkog instrumenta. U osnovi, radi se o tome da treba da činite nešto što on ne bi mogao ili smeo, a da on posle ima osećaj kao da je lično to uradio. Hm, nešto slično ulozi p*rno glumca, kad bolje promisliš.
Inače, sve drugo je okej. Klima je prijatna (naročito posle septembarskog minusa u Omsku), ljudi su vedri, žene su lepe. Ima i ruskih jela, zapravo, ruske salate. Jedemo je uz ćevape na rođendanima i uz pečenje na svadbama. Uzmite tanjir i ne pričajte o politici. Zapravo, najbolje je da ne pričate uopšte.
