Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Seren Kjerkegor, onako preosetljiv, imao je mnogo jada s tadašnjim danskim tabloidima, koji to još nisu bili, ali su ih već tada pravili aktivni tablodioti, za pasivne tabloidiote.
Filozof je znao da se radi o jednoj perverznoj povratnoj sprezi, i zato se zalagao da za svinjarije namenjene uništavanju ljudi ne treba kažnjavati samo one koji prave takve novine, već i njihove čitaoce.
Nije to bilo bez neke: zar oni ne omogućavaju jedni druge? Niko neće pisati sranja ako zna da ih niko neće čitati; niko neće čitati sranja ako ih neko prethodno nije proizveo i bacio na ventilator. Šta je tu starije? Sve je starije. To je jedan samodovoljni ekosistem.
Razmišljam o ljudima koji su kupili Ono kad su videli ili čuli da će unutra naći intervju sa serijskim silovateljem. Šta su očekivali da će unutra naći, koju tačno vrstu edukativnog sadržaja? Ili možda zabavno-rekreativnog?
Prestupnici, kriminalci, manijakalni nasilnici, mahom su tupi, ograničeni ljudi skučenog uma i banalnih misli, nesposobni da artikulišu svoje poglede, a koji (pogledi) ionako ne zavređuju neko bolje artikulisanje, jer su gomila ničega. Žan-Pjer Melvil, koji je snimao sjajne krimiće, zato je govorio da su kriminalci zanimljivi samo na filmu, a da su u stvarnom životu bezveznjaci.
I sad zamislite tog našeg veseljka, spremnog za napor čitanja samo u najnužnijoj samoodbrani. Ne biste mu mogli uvaliti neko vrednije štivo ni da mu ga dajete besplatno. Prezire priče o umetnosti, nauci, o bilo čemu što je ionako samo za „p*dere“. Svoja raskošna neznanja o životu i svetu crpi iz babinih bapskih legendi, đedovih lovačkih priča i dokonog umovanja sebi sličnih uz pivo pred prodavnicom; eventualno s radioaktivnog televizora odakle povazdan krešti neki od eksperata za doidiotizaciju stanovništva angro.
I onda naš sveznajša suštinski nedotaknut spoznajnim blagodetima poslednjih nekoliko hiljada godina ljudske civilizacije najedared bude izložen ponudi koju ne može odbiti: neposrednom uvidu u izazovni unutrašnji svet tipa koji je silovao takoreći otkad zna za sebe, i najavljuje da će činiti tako i ubuduće. Jer, šta je uostalom život bez starog, dobrog silovanja tu i tamo? Bolje tu nego tamo, bolje češće nego ređe.
To je, dakle, štivo koje se ima kupiti i potrošiti odmah, a onda i iznova razrađivati natenane. Jer je i taj tip, taj serijski silovatelj, šta drugo nego super-ego našeg vrlog potrošača medijskih govana: razlika među njima nije moralne nego tehničke naravi. On se usudio da učini nešto što ni ovima ne bi bilo mrsko, ali se boje kazne. Sramote se ne boje. Evo, i ovaj je silovao, pa je sad zvezda potkrovlja i suterena.
Preterujem? Teško. Generalizujem? Jedva.
A ovi što proizvode ono što bace na ventilator i sa zadovoljstvom, sučići brke i brojeći pare, gledaju kako se smradno raspršuje svuda unaokolo, ovi su i sami regrutovani iz tog podzemlja i prizemlja, to im je vidik i to im je domet. Čačkaju i zazivaju najniže i najnedostojnije što se može pronaći u čoveku ne bi li baš to što iščačkaju uspostavili kao trajni standard normalnosti, kao meru stvari među ljudima.
A i ovi što su nam baš takve preporučili, da ne kažem nametnuli, kao uzore i obrasce ljudske i profesionalne čestitosti, takođe znaju šta i zašto rade.
Održavajući bešćutnu tupost u stanju visoke gotovosti i sveprisutnosti, aktivni tabloidioti omogućavaju održavanje političkog, ekonomskog i kulturnog poretka koji na predominaciji takvih i počiva. Naravno da će im se nosioci poretka izobilno odužiti za tako važnu uslugu.
Poredak zasnovan na dominaciji najgoreg i najnižeg teško je razrušiti kada jednom uhvati korena. Ipak, svaki pokušaj vredan je pažnje i poštovanja. I svaki čin nepristajanja, otpora i besa takođe.
Kad je ono jedna ženska noga pokušala da dosegne i simbolički obeleži jedno prolazeće uredničko dupe, ona je zapravo htela da nas upozori na fenomen samorazgrađenih ljudi kojima ništa osim dupeta nije ni preostalo: svaka druga ljudska supstanca nestala je, ostalo je samo to dupe da usamljeno jezdi po prostoru.
Zato mu ono služi i kao organ govora, organ vida i organ mišljenja. A dupe kao dupe, nije ono krivo što se pred njega stavljaju zadaci kojima nije namenjeno.
