Piše: Svetislav Basara
Vest da je Hrvatska blokirala dotok ruske nafte u Srbiju preko famoznog naftovoda Janaf zatekla me je na mestu zločina, u Hrvatskoj, pa sam se malčice osetio kao izdajnik, a u izvesnom smislu i kao saradnik okupatora, tj. blokatora.
E sad, pitanje od 1.000.000.000.000 grivni, koliko je odluka o naftnoj blokadi proistekla iz hrvatske zlobe - tj. komišijske želje da nam crkne krava - a koliko je posledica općeevropskih pritisaka da se zvanični Beograd konačno presaldumi kome će se prikloniti carstviju, zvanični Beograd si nije postavljao, nego je iz svih raspoloživih tabloidnih oruđa raspalio po hrvatskom menadžmentu, treba li reći ustaškom, koga je - izveštavam s lica mesta i garantujem za tačnost informacije - savršeno zaboleo qwrz za beogradsku kanonadu.
Kako međunarodne stvari stoje, manevarski prostor za tradicionalne srpske politike „dobar dan, svete na sve četir strane“ i „i jare i pare“ dramatično se sužava, pogotovo otkako ruskoj vojsci sve lošije ide na ukrajinskom ratištu, a šanse za nuklearni rasplet eskponencijalno rastu. Sve da A bombe i ne detoniraju, ubrzo neće biti tolerancije za „neutralne“ i „uzdržane“ zemlje, osim ako nisu Kina, Indija ili ako nisu smeštene u Južnoj Americi i Africi.
A kako se stvar bude usložnjavala, europritisci će sve više (i brže) prelaziti s reči na dela, tako da, osim nafte, Srbija može izgubiti još mnogo pogodnosti, što neće biti neki naročit problem, jer će krivica za sve nelagode biti svaljena na Hrvate.
U međuvremenu su u senci globalne konfuzije - a u Srbiji i u netipičnom medijskom mraku - održani izbori u BiH i RS, a za šta sve, nemojte me pitati, vrlo je to komplikovano. Bilo kako bilo, izbori su pokazali - mada se i pre izbora dalo naslutiti - da je Visoka i Dodikova tikva na ivici pucanja, ako već nije i pukla.
Da li je razlog pucanja Dodikova misteriozna poseta Kremlju ili nešto drugo, pitanje je od mnogo rubalja. Opet bilo kako bilo, bez visoke podrške, Dodika na prezidencijalnim izborima umalo nije prdnuo u čabar. U jednom momentu je čak izgledalo da je prdnuo - protivkandidatkinja, Jelena Trivić je kukureknula pre svitanja i u neko doba proglasila pobedu - ali je Dodik, kao i njegov sponzor Putin, zaključio da si ne može priuštiti poraz, pa je posle svitanja i on proglasio pobedu, sa dvadeset osam zarez nešto hiljada razlike.
Da je nekim slučajem Jelena Trivić pobedila - kao što možda i jeste, ali je Mile naredio drugačije - majke pseudopozicione invencije bi kao po komandi zagrajale „treba nam Jelena Trivić“, kao što su svojevremeno grajale „treba nam Zdravko Krivokapić“ i „treba nam Draško Stanivuković“. Da li nam baš treba? Koliko sam se na brzu ruku obavestio, između Mila i Trivićke nikakvih suštinskih političkih razlika nema. Ali suštinskih političkih razlika - ako zanemarimo Ðilasove dirljive pokušaje da se rebrendira - nema ni u Srbiji. Pa šta nam fali. Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine.
