Piše: Svetislav Basara
Ova subota, tradicionalni dan za kulturu, posvećena je kulturi srbovanja, starom srpskom zanatu, unosnom za zanatlije, ali pogubnom po Srbiju. Ideju za današnju kolumnu dao mi je St. Protić, koji je u Ninu - u inače razložnoj kritici grotesknog reintegracionog performansa - Matiji i bratiji „poručio“ da „su nikakvi Srbi“, što me je navelo da - na verovatno čuđenje Matije i bratije - odlučno stanem u odbranu njihovih srpskih prava.
St. će se verovatno iznenaditi, možda i naljutiti, kad pročita da su Matija i bratija u dlaku isti Srbi kao i on, Protić. Ideja, naime, o postojanju „dobrih“ Srba, „Srba sa dna kace“ (ovi su kao najžešći), „loših Srbi“, „rasrbljenih Srba“ itd., puštena je u opticaj sredinom XIX veka i od tada naovamo udarnički zavija Srbiju u crno.
Već je rodonačelnik srpskog džaba krečenja, sin Ilije Garašanina Milutin, upozoravao da će pomahnitali patriotizam i nadsrbljavanje uroditi gorkim plodovima. Niko ga nije slušao. Već tada su mnogi preduzimljivci shvatili da je patriotizam leb bez motike, pa su postali Srbi po zanimanju, koji solidino žive samo zahvaljujući tome što su Srbi i - najčešće - ništa drugo.
Evo, recimo, oduzmite deklaracionim reintegracionistima imenicu „Srbija“, pridev „srpski“ i paket zaumnih značenja koja uz to ide, i videćete da su to puki prosečnjaci, beznačajnici i zgubidani. Ti svati zarađuju za život, stiču uticaj i privilegije isključivo zahvaljujući tome što su Srbi. Ali ne „obični“ Srbi. Da bi profitabilno obavljali zanat, dilberi se u javnosti predstavljaju kao ultra-Srbi, Srbi posebnog kova, a to im - usled zakasnelosti srpske nacije - prolazi u pučini, stoci jednoj grdnoj.
Krajem osamdesetih Ðinđić je negde napisao „Srbi su već dvesta godina fascinirani činjenicom da postoje“. Tih dvesta godina fasciniranosti očiglednim - u krajnjoj liniji i sporednim - dodatnih su dvesta godina zakašnjenja na već poveliku zakasnelost s kojoj je Srbija zakoračila u noviju svetsku istoriju i velika (možda nepremostiva) smetnja svakom napretku i svakom postignuću, osim distribucije brašna, zejtina, sendviča i „ferarija“.
Ni po jada da se ta autofascinacija zadržala unutar granica srpstva. Ali jok. Iz te fascinacije su proistekla sublesasta očekivanja: 1. da i ostatak sveta bude fasciniran Srbima, 2. da svaka srpska namera bude zakon i 3. da su Srbi, budući da su pravoslavni, uvek u pravu.
Pa i to bi bilo samo malo više od polovine jada da se fascinacija (i profesionalizacija) srpstva nije pretvorila u utočište nitkova, muljatora i lopuža, a „Srbija“, „srpski“ i „srpstvo“ u džoker kojim se otpisuju brljotine i zapušavaju usta koja postavljaju neprijatna pitanja. Mic po mic se došlo do toga da se pitanje „zašto si obijao trafike“ ućutka odgovorom „kako te nije sramota da tako nešto pitaš dok Hilandar gori“, a pitanje „gde su pare“ obesmisli odgovorom „reći ću ti kad Kosovo ponovo bude srpsko“.
