Piše: Svetislav Basara
Mi smo društvo lenjivaca kojim dominiraju mimetičke copy-paste poetike i politike. Kao ljudi tradicionalno „svoji na svome“ i koji „znaju ko su i šta su“ (Porfirije), kad god vidimo nešto što nam se učini poželjnim, mi na to prilepimo etiketu „srpski/srpska/srpsko“ i tako stvaramo srpsku tradiciju.
Uzmimo primer „srpskog kajmaka“. Ko za kajmak nije čuo, ko ga nije kušao i koji to Srbin ne bi pao u amok ako bi neka Dua Lipa ustvrdila da je kajmak albanski. Ali već sama reč - tj. turcizam „kajmak“ - opovrgava kajmakovu srpskost, koja bi mnogo dobila na uverljivosti ukoliko bi se iz naftalina izvadila srpska reč „skorup“, koja je bila u upotrebi za osmanlijskog vakta i koja je volšebno zamenjena rečju „kajmak“ tek krajem XIX veka.
Najnoviji hit u svetu podražavalačkog posrbljavanja - srpski svet - umnogome je sličan srpskom kajmaku. Čule, naime, srpske žabe za pojam „ruski svet“, umesto „ruski“ upisali „srpski“, digle nogu i otvara se konkurs za potkivanje srpskog Aleksandra Dugina, navodnog autora ideja „ruskog sveta“.
Poznajem, recimo, čoveka koji dobro poznaje Dugina. Taj mi čoek reče da je, za razliku od naših pretendenata na Duginov status, Dugin osoba izuzetne inteligencije, svestranog obrazovanja, da govori čita i piše nekoliko jezika, da su mu teorije konzistentne, ali da imaju samo jednu manu - neutemeljenost u stvarnosti i neprimenljivost u praksi.
Kako u stvarnosti izgleda pokušaj primene Duginovih ideja, gledamo ovih (možda bukvalno) poslednjih meseci u Ukrajini. Razlika, međutim, između ruskog Dugina i naših wanna be Dugina jeste u tome što je ruski Dugin decenijama strpljivo radio na tome da nahuška političku elitu na avanturu realizacije njegovih snova, dočim naše Dugine političke elite huškaju da teoretski (teške li reči) potkivaju rešenost da ne učine ništa što baš ne moraju.
Tko su pretendenti na tron srpskog Dugina? Legion im je ime. Ðole Vukadinović je pretendovao za Koštuničina vakta, prdnuo u čabar, pa se posle okrenuo istraživanjima javnog mnjenja i nadrealističkim politikama. (I Antonić je pretendovao, ali se zadovoljio pozicijom prevodioca Koštuničinih tikova na govorni jezik.)
Mada sam ih zvao Iljf i Petrov, Ðole i Antonić su ipak Ortega i Gaset u poređenju sa najnovijom generacijom Dugina, juče pomenutim Radunom i „Bucko Lazmislja“ Anđelkovićem, koji, doduše, kubure sa logikom i artikulacijom, ali su u poređenju sa Kolektivnim Duginom, Matijom i reintegracionom bratijom lumeni političke filozofije.
Milan St. Protić, koji je po obrazovanju i artikluaciji najpribližniji Duginu - a koji se poslednjih meseci hiperaktivirao - (s pravom) kritikuje Kolektivnog Dugina, ali mu u poslednjem NIN-u spočitava da je „olako digao ruke od Makedonije, gde leže ukopana tela stotina hiljada naših dedova i čukundedova“. Kaže St. da je za Kolektivnog Dugina „najskuplja srpska reč“ nije Kosovo, nego - Josip Broz. Šta je tu loše? Za Brozovog vakta Kosovo je bilo u sastavu Srbije. Koju ćemo „kako je krenulo“, ako je verovati St-u - a treba mu verovati - takođe izgubiti.
