Piše: Svetislav Basara
Čim se probudim, hitam na sajt moje omiljene žutare Blic da proverim nije li se možda pojavio drečeći crveni naslov - NAJNOVIJE - u kome piše POČEO ATOMSKI RAT. Treba me razumeti. Ovo je druga nuklearna kriza u mom životu.
Dobro pamtim onu prvu, takozvanu „kubansku“, kada je svet takođe bio na ivici nuklearnog rata. Ne znam da li je svet bio bliži atomskoj katastrofi tada ili danas, ali dobro pamtim da je bio mnogo zabrinutiji sa manje razloga. Donekle logično. Prvi put je najteže. Treći put će biti piece of cake.
U to vreme nije bilo interneta, jedva da je bio telefona, pa sam, umesto Blicovog sajta, otvarao prozor da proverim pomalja li se atomska pečurka. A znate kakvi su oblaci i dečja mašta - često zaliče na pečurku. Šta da vam pričam, strah i drhtanje. Odahnuo sam kad je kriza prošla.
Sve nešto mislim da bismo - da je svet tada odleteo u vazduh - bili pošteđeni gomile gluposti i sranja koja su se u međuvremenu izdogađala, a koja će se tek događati. Da su bombe detonirane ‘62, Kosovo bi odletelo u vazduh u sastavu Srbije - koja je ionako nebeska - pa ne bi bilo potrebe da potpisnici Proglasa za reintegraciju Kosova - usual suspects, sve moj do mojega - donesu rezoluciju, citiram, „da su neprihvatljivi svi predlozi koji podrazumevaju podelu, razmenu teritorija, odricanje od Kosova i Metohije, predaju dela ili cele teritorije, članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama, ili na bilo koji način ugrožavaju budućnost celovite pokrajine u sastavu Srbije“.
Deklaraciju je pročitao lično Bećković - a Guzijan Jeremić mu je zanosio muda - što podrazumeva, u stvari garantuje, tri stvari: 1. da deklaracija dobija status „svetinje“, 2. da od tog svetog posla nema ništa i 3. ako od tog posla nešto i bude, onda će to biti sranje. Guzijan je bio još rezolutniji i izjavio „mi ne treba da priznamo Kosovo čak i ako ga ceo svet prizna“.
Mora da su se lažnim državnicima u Prištini zatresle gaće kad je do njih stigao crni glas da im majke predu crnu vunu reintegracije. Kome se ne bi zatresle, osim beogradskim vrapcima, koji su se zacenuli od smeha nad zgubidanskom deklaracijom i planom Boškića Obradovića o nenasilnoj reintegraciji Kosova putem pregovora sa Albancima.
Pre nego što pređemo na meritum stvari, valja reći da je Boškićeva ideja u suštini dobra, ali da kasni tridesetak godina. Da se, recimo, pregovaralo krajem osamdesetih, Albanci bi se - bar za duži period - zadovoljili autonomijom manjom od „više od autonomije, manje od nezavisnosti“. Šta bi potom bilo, možemo nagađati, ali nagađanje je ćorav posao. Sigurno je, međutim, da bi bilo mogo bolje nego što jeste (i što će biti).
Sada dolazimo do merituma stvari. Do prelaska sa (praznih) reči na dela i do neprijatnih pitanja. 1. Zašto bi kosovski Albanci pristali da pregovaraju sa Matijom i bratijom, koji nemaju nikakav legitimiteti, i pitanje 2. Ko bi od potpisnika bio spreman da pregovara sa Albancima, a da ga ne sustigne kletva, „ne bilo ti od roda poroda, rđom kapo dok ti je koljena“, itd.
