Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 7.10.2022.
Vladar je u jakom paničarskom naletu upozorio na seriju katastrofa koje idu pravo na nas. To, naravno, nije njegov vrhunski domet, skala panike je baždarena na kataklizme i apokalipse, neopoziva biblijska proročanstva i svaki nagoveštaj zla koje vodi ka opštoj propasti.
Slutimo da je cilj njegovih paničnih ekstaza lutanje po putevima spasa Srbije od opšteg sloma svega što postoji.
Ovde nema vlade, parlamenta, pravosuđa, političke pameti ili bilo čega što bi nas čuvalo od sila od kojih inače nema odbrane. Imamo samo jednog čuvara koji nas plaši svojom mahnitom revnošću. Ostaje samo da savijemo šije i prepustimo se najnovijem smaku sveta koji već dugo poznajemo kao životni ambijent.
Teško je međutim uveriti paničara da to zaista jeste. Da je lako ne bi bilo moguće da on svoje nekontrolisane strahove među podanicima realizuje kao hrabrost koju poseduju samo jedinstveni mudraci. Čitava njegova vladavina zasnovana je na širenju najgorih vesti i uveravanju da je sve strašno, ali da bi bez njega bilo mnogo gore.
Sve to još od biblijskih poplava 2014. i sumanutih ekspresija pred natprirodnim silama, (ako padne Šabac ode Srbija), mećave u Feketiću, početne faze pandemije i hodanja po novim grobovima, hapšenja staraca i izvođenja dugih cevi na ulice, borbe za Kosovo koju mora sam da vodi.
Ima u tom inventaru još niz scena u kojima gospodar svega ovdašnjeg ne gospodari sobom i svojim razgranatim osećanjima. Iz Njujorka je nagovestio veliki, strašan rat, a u UN-u održao epski nadripatriotski govor (e, neka si im kazao!) namenjen puku koji inače ima površan ili nikakav uvid u stanje stvari.
Najnovija strašna priča dolazi donekle iz nepoznate sfere. Biće gore nego devedesetih. Sa ovim što se valja ka nama nismo se sreli još od 44. (Zašto ne od 41?!) „Vi ne razumete šta se zbiva, ja to još nisam doživeo“. „Voleo bih da se nebo sruši na mene, a ne na našu zemlju“.
Niko ne zna šta sutra nosi, tako je predvideo. Srbija je u mnogo težoj situaciji nego što izgleda, pa je zbog toga zatražio i pomoć crkve, tj. Porfirija. Hteo je da kaže da sudbina koja nam sledi izlazi iz okvira ovostranog i postaje stvar mračnih sila i delotvornih molebana.
Pre dva dana rekao je da je neizvesno ko će preživeti jesen i zimu, misleći valjda na države moćnije od nas. Zima je inače omiljeno strašilo koje ga drži u visokoj vladarskoj tenziji. Mali i slabi propašće do 31. marta, kaže on. Ovakvi kakvi smo, i mi smo tu negde, na samoj granici obećane propasti. „Do Staljingradske bitke će doći mnogo brže nego što se misli, i ostaje pitanje gde ćemo mi Srbi i šta ćemo sa sobom. Hoćemo li uspeti da sačuvamo levu i desnu obalu Dunava za sebe a ne za nekog drugog“.
U ovako konfuznoj mešavini protivrečnih misli, teško je razlučiti šta to ide na nas: zima, glad, rat, bolesti, sve to zajedno, ili nešto potpuno novo, sablast koja je proizvedena i porasla u laboratorijama za svetske zavere, pa će otud biti nahuškana tamo gde se svaka zavera oseća kao kod kuće.
Nema naznake gde bi se i između koga odvijala Staljingradska bitka, inače najkrvaviji sudar armija u ljudskoj istoriji. Šta je čovek želeo da kaže? Rusi bi bili na jednoj strani, to se da naslutiti, ali analogija između ruske agresije na Ukrajinu sa bitkom u otadžbinskom ratu protiv nacizma, potpuno je maloumna. Gde bi bio Staljingrad, ko je Staljin a ko Hitler, a ko Žukov, ko Vasiljevski, Čujkov, Rokosovski, Fon Paulus i Manštajn?
Vladar je u zavadi sa geopolitikom, geografijom i topografijom, uplitanjem Dunava i njegovih obala u akutnu krizu. Osim ako to nije misaoni ispad, ili se osnovano boji nečijeg pohoda na severoistočni deo zemlje iz pravca Mađarske, Rumunije i Bugarske, inače članica zapadne vojne alijanse. Ideja je potpuno nelogična i neostvariva bez haotičnog evropskog ili svetskog sukoba i nečije osvajačke vojne kampanje koja se tiče srpskog dela Balkana. Ako on ima neka saznanja o tome, dužan je da ih podeli sa svima, nezavisno od razmera panike.
Đavo nikada nije tako crn kao što misli drugi đavo, ali niko iz tog dijaboličnog sveta ne donosi nadu i nasušni spokoj. Jaka sklonost ka obilnom paničarenju ipak čini vladara srećnim, nezavisno od plačnih facijalnih grčeva u javnim nastupima. Da nema uživanja i radosti u svemu tome, ponašao bi se kao državnik.
On najavljuje apokalipsu, sve što bude ispod toga ravno je njegovom spasilačkom podvigu. Moglo je da se dogodi, ali ja to nisam dozvolio.
Ljudi se više ne boje njegovih vapaja i zapomaganja, ali to nije moguće podnositi bez serijskih nervnih slomova. Glasnik velike nesreće odavno je teži od nje.
Tegobno je i odvratno živeti i preživeti tako svaki bogovetni dan. Neka se već jednom desi ta kataklizma ili šta nas već čeka, pa da krenemo dalje.
