Piše: Milan St. Protić
Кosovo smo izgubili, a ovako ćemo izgubiti i Srbiju
Mislio sam, naivno, da je dugajlija sa Andrićevog venca u praznoslovlju nenadmašan. Da mu u jeftinoj teatralnosti nema premca. Da je u ređanju besmislica neprevaziđen. Dočim, prevarih se. „Proglasom o Кosovu“ dostigli su ga kobajagi „srpski nacionalisti“, jer su iz istog šinjela potekli. Ne iz Gogoljevog, već iz šinjela onog što mu je milija zarđala kašika od pera i mastila
Ovo je lekcija novokomponovanim srpskim nacionalistima, autorima i potpisnicima nedavno objavljenog „Proglasa o Кosovu“. Ne bi zgoreg bilo da ponešto od redova što slede utuve u svoje usijane glave. Neke usijane, neke staračke.
Кod ovih pametnjakovića, glavni je problem u tome što raspolažu viškom praznoslovlja i manjkom znanja. Francuzi bi rekli „manque d’inteligence“. Bolje će biti bez prevoda. Po njih manje bolno, svakako.
Vi niste nikakvi Srbi. Nikakvi. Vi držite nedužne Srpčiće ispod Ibra u bodljikavoj žici i proglašavate ih za branik srpstva dok ih obilazite u skupocenim automobilima, odeveni u najfinija odela, košulje i kravate. Zatim se vratite u Beograd, na bezbednu razdaljinu, pa grakćete o „petnaest odsto teritorije Republike Srbije“ i pišete bezvredne „Proglase“. Što se vi, bar nakratko, malo ne preselite dole. Što ne bi vaša deca malo učila školu zarobljena u kavezu? Što vi i vaše porodice ne biste malo bili na braniku srpstva? Što, šta bi falilo? Malčice. Na mesec-dva, ne mora duže.
Umesto toga vi veličate preispoljne lupeže, secikese i siledžije sa kosovskog severa. Njima se divite i njih podržavate. S njima se bratimite. Takvi vam imponuju. Na čast vam, drugarice Srpkinje i drugovi Srbi. Na čast i na obraz.
Reći ću vam još i ovo. Vi niste ništa drugo, ništa bolje, od režimsko-ruskih ulizica, poltrona i slugeranja. Vi ste naprednjaci s dna kace, prikriveni i potuljeni. Jedino što im zavidite na vlasti i privilegijama. Vidim, vaš i njihov vasileus priprema vam dobrodošlicu u svoje redove. Vidim najavljuje svoj opštenarodni pokret. Biće da je to reinkarnacija Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije. Požurite koliko vas noge nose. Pohitajte, jer „ko prije, njemu dvije“.
Na kraju, umalo zaboravih, uzgredno potpitanje jednom od pisaca dotičnog „Proglasa“ i političaru ovdašnjem. Kako, junače, glasi tekst zakletve koja se polaže pri prijemu u državljanstvo Francuske Republike? Pretpostavljam da se sećate tog svečanog čina kad ste primili francusku nacionalnost. Lepo bi bilo od vas da nam taj tekst u originalu javno predočite. Za prevod ćemo se nekako snaći, budite spokojni.
„Allons enfants de la patrie…“ („haj’mo deco otadžbine…“, početni stih „Marseljeze“).
Mislio sam, naivno, da je dugajlija sa Andrićevog venca u praznoslovlju nenadmašan. Da je njegova sposobnost govora bez sadržaja i smisla uistinu jedinstvena. Da mu u jeftinoj teatralnosti nema premca. Da je u ređanju salvi uzastopnih besmislica neprevaziđen. Dočim, prevarih se. Vi ste ga u toj uzvišenoj umetnosti dostigli. I dostigli i prekopirali. Zajednička vam je putinovština; za Bulgakova ne nađoste vremena. Radije biste suhoj nego Ljermontovljev stih. Kalašnjikov pre nego Rahmanjinovljevu sonatu. Nije ni čudo. Iz istog ste šinjela potekli i on i vi. Naravno ne iz Gogoljevog, već iz šinjela onog što mu je milija zarđala kašika od pera i mastila. Vukovo mladunče vam je, očito, i vlastodržački idol i idejni vođa. Površan on, površni i vi. Praznoslovan on, praznoslovni vi. Novokomponovan on, novokomponovani vi. Kaćiper on, kaćiperi vi. Licemer on, licemeri vi.
Za njega znam da je bestidan. Da li bar vi osećate zrno stida ili ste i vi, poput njega, odavno pendžetirali obraze?
Toliko od moje malenkosti, Srbina starog kova, prokaženog i poraženog. U jednini.
Iz teksta za NIN, 13.10.2022.
Autor je istoričar, književnik i pravnik, bivši gradonačelnik Beograda i ambasador u SAD i Švajcarskoj
