Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
U izboru između teških tema koje postaju nesnosne, danas, kao u Letećem cirkusu Montija Pajtona, sledi nešto sasvim drugačije. Ali, dok se zajedno krećemo ka suštini priče koja sledi, pokušajte da zamislite čudesni svet ekselencije Vladimira Božovića. Taj čovek je uspeo da uhvati svoj evolucioni rep, tako što se postepeno ali pouzdano preobratio u još nepoznati fenomen u istoriji diplomatije.
Njegov je rodoslov fiziološka negacija postojanja u samo jednom primerku. On je rezultat sopstvenog opita i fantastičnih kafkijanskih preobražaja, spreman da bude šta god je potrebno da bi se našao na više mesta u isto vreme, a na pravom tačno kad treba.
Sažetak biografije: rođen u Nikšiću, studirao u Beogradu gde je pravio karijeru sa više digresija. Advokat, doktor prava. Kruna uspona: postao je ambasador ove zemlje u zemlji gde je rođen. Sa dve otadžbine u bilansu, mogao je da bude gde želi. On je želeo i postigao da bude veleposlanik svoje zemlje u svojoj zemlji.
Na jednoj strani je domaćin kao gost kod drugih, na drugoj gost kod sebe za koga domaćini slabo mare. Lice koje, u stvari, ne predstavlja nikoga ni kod koga. Tip za ozbiljnu komediju, onaj koji parodira međudržavne odnose na nivou koji ne postoji. Nema odnosa, ambasada Srbije u Crnoj Gori sa Crnogorcem iz Crne Gore, samo je folklorna ispostava sakate srpske diplomatije: što ste nam poslali kao vaše, vraćamo vam kao naše, pa vi vidite šta se sa tim može uraditi.
Na pitanje o ekselenciji i njegovom učinku, kolega iz jednog podgoričkog portala odgovara lakonski: E, šta da ti kažem, čoek je senzacija. Nije Rambo car, no on.
Čovek senzacija je već prekoračio granicu novog podviga. Vlast njegove rodne zemlje ga je proterala kao nepoželjnog, jer je narušavao pravila ponašanja zemlje gde je poslat. A svakako i one koja ga je poslala. Na ovom bi mestu valjalo da napravimo novi presek, uz misaonu mapu uzbudljivih karijernih premeta V.B. Rođen u Crnoj Gori, postao je ambasador susedne zemlje u zemlji gde je rođen, odakle je proteran u zemlju koja ga je poslala, a koja ne zna šta da čini sa njim.
Ekselencija prima nepristojno visoku platu za posao koji ne postoji. Službenim kolima je vraćen u zemlju studiranja i vrtoglavog uspona. Njegovo postojanje u statusu persone non grata, može se upoređivati sa junakom romana Zlatno tele, Ostapom Benderom, koji su u četiri ruke ispisali Ilja Iljf i Jevgenij Petrov. Ideje naše – benzin vaš, to je bila Ostapova životna filozofija. Božović, međutim, osim ideje o benzinu drugih nema, ako ih ima nije poznato koje su. Ako je i poznato, nikome nisu potrebne, ako i jesu – jesu samo njemu.
Na mestu ambasadora ove zemlje u rodnoj zemlji, kao proterano lice, nastavio je da bude to što misli da jeste, obavljajući nepostojeću dužnost na daljinu. Pokušava da se vrati u osnovnu otadžbinu, ali tamo ga ne žele. Ne daju Božoviću da kao slobodan čovek zarobljen u telu ekselencije hoda rodnom zemljom, niti da se slobodno sreće sa brojnom familijom, rodbinom i prijateljima.
Za utehu, ima sve što poželi u surogat majci Srbiji, gde se slobodno sreće sa brojnom familijom, rodbinom i prijateljima.
Ali, dobro. Imao je na slobodnom raspolaganju službeno vozilo sa diplomatskim tablicama, vozača, lično obezbeđenje. Bio je to život na visokoj nozi, aristokrata iz Nikšića plaćen je da bi lagodno uživao u pronađenoj zemlji čuda, dembeliji njegove mladosti.
Pre neki dan, međutim, Nikola Selaković, tehnički ministar za poslove van zemlje, naložio je da se ekselenciji oduzme službeni auto.
To je zasad vrhunac drame. Jako loš znak, Božović je izgleda ostao bez podrške prijatelja Vučića. Da nije, ne bi ga Selak tek tako izvukao iz auta i prepustio ulici i trivijalnom životu. Vladar nema vremena za nekakvog Božovića i njegov ugroženi hedonizam. Ozbiljno se bavi pitanjima nadolazeće apokalipse i šta će biti sa nama posle opšte propasti.
V.B. zna da posle izbacivanja iz auta sledi redukcija plate i težak pad u činovničko sivilo. Malo je nade da se vrati u advokaturu, tamo treba da se radi. Malo je izgleda da beogradske komore potvrde dostojnost nekoga ko ima takav rodoslov.
Gubljenje besplatnog vozila sa diplomatskim tablicama i ličnim šoferom, rastužilo je, ogorčilo i razjarilo Božovića. Pisao je Vladaru a u video poruci snimljenoj u centru Podgorice, javio se potpuno izvan realnog sveta.
„Oduzimanjem vozila oduzet mi je i preostali i jedini znak zaštite mene i mog dostojanstva kao ambasadora Srbije, zaštite moje porodice, supruge i mojih prijatelja. On (Selaković, prim. Lj. S.) je naredio da mi se oduzme službeno vozilo I tako budem izložen najvećem mogućem progonu i opasnosti.
Zapretio je da će o svemu obavestiti crnogorsku javnost u Srbiji i srpsku u Crnoj Gori, o „postupcima lažnih patriota“, koji su tu samo kad se dobija ministarska funkcija, a kad treba braniti srpstvo i srpske nacionalne interese, kriju se iza predsednika.
Kakva epika u odbrani otadžbine! Nedostaju samo gusle, ali polako. Viteštvo Božovića će pre ili kasnije biti opevano.
Pre javnog vapaja čudesnog V.B. ovo nismo imali u vidu. Službeno vozilo je izvor dostojanstva, ono čuva od progona i opasnosti, podiže ugled onome koga voze pred drugima i pred njim samim. Kako bez državnog auta da se izađe pred familiju i prijatelje? Šta će oni da misle o njemu kad ga uoče da ide pješke tamo gde se pješke ne ide. Šta mu se desilo te se tako srozao? Gde je pogrešio pa su ga toliko ponizili!
Bez auta nema ugleda, poštovanja, dostojanstva, divljenja, pažnje, niti odbrane srpstva. Niti ekselencije lično a on je davno postao srpski nacionalni interes. Sve to stoji u epilogu predmetnog apsurda koji određuje rang listu vrednosti zbog kojih se živi.
Nezavisno od ove teme, a možda i u skladu sa njom: danas je 5. oktobar, Dan nedovršenog ustanka građana Srbije. Deca koja su tada rođena pune 22 godine. Srećan rođendan devojke i momci, prošlost je pred vama.
