Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Evo ga stiže, samo što nije. Dolazi sa svih strana, plameno, mračno, mrvi sažiže, zaleđuje i jede sve živo i mrtvo. Ne ostavlja tragove uništenja jer više nema kome. Prvi put ne znam kako da pronađem izlazna vrata pakla, jer nemam gde da izađem.
Svi jahači apokalipse galopiraju prema nama. Biće bolesti, zime gladi, rata. I pored najboljih nauma ne mogu da se setim čega neće biti, to najstrašnije što još ne postoji biće izmišljeno.
Vi ne razumete šta se zbiva! Ovo što doživljavan nisam nikada doživeo. Ne spavam nikada, a sada spavam višestruko manje jer mi najcrnje slutnje dolaze i na javu i u nemiran san. Kako da vam kazujem najcrnje vesti koje jedino ja umem da saopštim kao dobre? Moje lice stvoreno je za najgore stvari, niko ne očekuje bilo šta dobro kad me vidi, takav sam obeležen i proklet, savršen i neodoljiv.
Kako da svima poručim da spasa nema, da će strašne sile jače od svega poznatog uništiti ovaj svet pa i nas u njemu? Možda ćemo tek posle toga da živimo kao ljudi, ako se život obnovi i ako nas evolucija ponovo dovede do ovoga što jesmo sa mnom na čelu. Ja odavde ne idem nigde.
Ostaćemo bez goriva i bez struje. Zima će biti strašna. Nalazimo se pred novom geološkom istorijom, ledeno doba samo što nije. Beli medvedi migriraju na Balkan. Na pijaci u Jagodini već radi berza pingvina. Pun je Beograd Eskima i Rusa. Sibir će biti u Šumadiji a Laponija u Beogradu.
Vadite parket, iscepkajte drveni nameštaj, nabavljajte furune. Otimajte od slabijih sve što možete. Opstaju samo jaki poput mene. Naoružajte se, trčite po zaleđenim parkovima, bežite što dalje od svakoga ko liči na vas. Sledi Staljingradska bitka, sudar civilizacija i njihov kraj. To vam poručujem ja, vaš vođa u poslednji juriš, jedan od četvorice mitskih jahača. Samo polako, bez panike.
Trčite u prodavnice, kupujte sve što nađete. Ničega neće biti, verujte mi bar jednom. Ničega osim soli. Brašno smo već pojeli, šećer je štetan izbacite to. Nema ulja, poslednje rezerve smo izneli na rafove. Nema mesa, životinje su se pobunile i osnovale životinjsku farmu. Niko ne sme da vas kolje, tako sam im poručio. Svinje vode glavnu reč u državi, Orvel je njihov Marks.
Spreman sam da gladujem umesto vas, da se zaledim umesto svih, da pretrpim nuklearni udar male snage. Da smanjim dnevne doze vina na pola. Neka se nebo sruči na mene a ne na zemlju. Ali ako se sruči na mene, neće biti ni zemlje. Gledam gore gde su preci nebeskog naroda, kako bih na vreme video šta to pada, gde je napukao nebeski svod, kako bih ga dočekao kao Atlas. Mašu mi naši stari, vidi eno malog Aleka, pitaju me kad im dolazim.
Rekao sam i njima i Porfiriju šta nas čeka, valjaće nam najjači zaupokojeni molebani. On je već odredio Pahomija, onog vladiku sa rad sa omladinom, da podeli odlikovanja nekim herojima. Oni će pored mene biti u prvim redovima u borbi protiv Goga i Magoga, Kiklopa, Tifona, Hidre, Minotaura i Empuse. I ala i vrana vade patke na nas. Javio mi se moj prijatelj Noje, stiže novi potop. Kaže, dođi na Arku da malo krstarimo.
Gašić mi javlja da na nas ide Godzila sa bratom koji je gori od njega, a odmah potom Armagedon, stena koja će pasti na skupštinu i dvor. Dao sam Brusu Vilisu srpsko državljanstvo, ko boga ga molim da trkne gore sa srborusom Stivenom Sigalom, i malo skrene tu kamenčinu prema Hrvatskoj. Godzila šta pojede – to mu je, poslaću na njega penzionere u poslednju bitku, svaki izedeni starac dobiće vaučer za banju.
Prijatelj Si mi je javio da se tamo pomalja novi virus, sto posto smrtonosan. Ubija na daljinu. Odredio sam doktora Kona da odmah izvrši drkonizaciju cele Srbije, i da novu pandemiju objasni tako da niko ne razume o čemu se radi. I na tu pošast šaljem svoje preživele kamikaze – penzionerske trupe.
Ne želim ovim vapajem da plašim, nego da hrabrim. Nema nade da opstanemo, ali to saznanje ne sme da nas omekša. Budimo ponosni Srbi u apokalipsi, da oni kojih neće biti zapamte kakvi smo bili.
Zar smo mi tikva bez korena? Imamo i mi strašila, prikaze, grdobine, nakarade, gabore, fantazme, harpije, skrndelje, veštegare, nagrde, sve njih čuvamo na ponos rodu svom i za svaki slučaj.
Koga da povedem na nesreću koja se pretvara u crni oblak, koje jezive trupe srpskog spasa od kojih bi pobegla sva četiri jahača a nama ostavila svoje bedevije za nastavak rodea?
Pred strašne pretnje i sablasti koje ih nose, izvodim Šešelja, Vulina, Đuku, Marjana Rističevića, Simu Spasića, Marka Đurića, onu babu sa pečurkama, Dodika, Vučićevića, Marka Atlagića, Savu Savanovića, doktora Nestorovića, Marića, Branka Kockicu, Selakovića… Ima toga još!
Da vidimo čije je crnilo crnje, ko će prvi da utekne, čija majka žalobnu maramu tka. Ti hoćeš da nas uništiš, je li!? Nećeš stići, mi to radimo sami!
Na apokalipsu izvodim i sebe u nadi da će se ta ala povući u svoju jazbinu pred prizorom koji još nije videla. Biću strašniji od svih koje predvodim, strašniji od straha.
Tako kukavan, uplašen, ohrabren i obradovan na čelu odreda najuglednijih srpskih strašila spasilaca, stojim pred velikim ogledalom. Mamuran, napućenih usana, krmeljiv, kiseo, glavobolan, nadrkan. Neispavan, podbuo, natečen. Čisto lice Srbije.
Kakva slika propasti, jebo sliku svoju!
