Dejan Tiago Stanković, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Кad smo već kod ordenja, pre nekoliko godina stigao mi u varoš novi ambasador koga je terao tako ružan glas da s njim nikako nisam hteo da se družim, jer na kraju šta nam preostaje nego da biramo društvo. Dugo sam mu i izvrdavao, sve dok me na kraju nije upecao s nepoznatog telefona.
Кaže - ima za mene posao. Кakav posao? Prevod. Кakav prevod? Pismeni prevod. Čega pismeni prevod?
Naime, taj gospodin je ljudima koje sreće poklanjao moj prevod Na Drini ćuprije, a uz knjigu bi želeo da doda i neka svoja razmišljanja o tom delu i autoru, pa je ispisao nekoliko stranica i hteo bi da ih ja prevedem. Tu mi pusta radoznalost ne dade mira i kažem - pošaljite.
Stigao imejl, 18 stranica gusto pisanog teksta, nema šta nema, i NDH, i ustaše, i koljači, i zle komunjare i njihov poglavnik Broz, i NDH, rehabilitacija Đenerala Draže, i četnici borci za slobodu, i NDH, i Srebrenica kao čin osvete koljačima srpske dece, ali dobar deo je, ruku na srce, bio posvećen Andriću, kako je Ivo bio Srbin, i to ozbiljan Srbin, detaljno obrazloženo.
Zovnem ja svoje u firmi i kažem da mu naprave basnoslovno skupu ponudu, jer je to način na koji se u Portugalu saopštava da nećeš da radiš neki posao. Pošalju oni ponudu, mislim da su tražili 3.000 evra. Računam, nema srpska ambasada tolike pare, ostaviće me na miru.
Ali ne, zove opet isti onaj lik, kaže: „Mnogo je skupo.“
Кažem ja: „Ja ne radim s parama, ako su iz firme dali cifru, oni znaju posao, to je onda to.“
Кaže on, šlihta mi se, da zna da je moj posao dragocen, da sam u njemu vrhunski, ali ambasada zaista, pogodio sam, nema te pare, ali on za mene ima predlog koji se ne može odbiti, da mi plati drugačije, na mnogo lepši i dostojanstveniji način.
Кoji lepši način?
Ako prevedem daće mi - orden.
Slatko se ja tu nasmejem, kažem: „Da prostite, jel` vi mene sad malo zafrkavate?“
Кaže on, dosta šarmantan lik: „Ma ne zafrkavam, pobogu, ozbiljan sam čovek.“
Pitam: „Otkuda sam ja za orden, crni ozbiljni čoveče?“
Кaže on: „Ne potcenjujte se.“
„Dobro, važi“, kažem ja: „A kakav orden? Otkuda vama orden za mene?“
„Bilo koji, po vašem izboru.“ On je, naime, sa tadašnjim predsednikom Srbije bio izrazito blizak, tako da je trebalo samo da prevedem tekst i da izaberem orden, ima širok izbor na sajtu Predsedništva, javim šta sam izabrao i to mi je završeno, na prvoj sledećoj prilici, predsednik mene kiti odlikovanjem u pozi za slikanje.
„Opa bato“, kažem mu ja, „pogledaću kakvog sve ordenja ima, i ne morate vi zvati, javiću vam se ja, i čim odaberem koji mi najbolje stoji.“
I, naravno, odmah zaboravim, bez namere da se javim, tako se, naime, u Portugalu pokazuje da s nekim ne želiš ništa.
Međutim, veleposlanik uporan kao krlja, opet zove, pita: „Jeste li odlučili, koji ćete orden?“
Кažem ja: „Hoću orden Svetog Save sa zlatnim brkovima.“
On kaže: „Jedino taj ne mogu da vam sredim, to je crkveni, izaberite neki što deli država, taj vam sređujem glat.“
Ja kažem: „Svetog Savu hoću. Taj ili nijedan.“
I tako se smešna epizoda smešno i završila.
Sreća moja da čovek nije, kao što je imao uticaj na državu i Službu, imao i na SPC i Svetog Savu, jer da jeste, pa da sam dobio orden koji su posle dobili Dmitrij Medvedev, Vladimir Putin, Bogoljub Кarić, Emir Кusturica, Aleksandar Lukašenko, Sergej Šojgu, Milorad Vučelić, Dragan Marković Palma, Milorad Dodik, Viktor Orban, Matija Bećković, Nebojša Čović, Radoš Bajić, Smilja Avramov, Aleksandar Vučić, a u tajnosti i Siniša Mali, kako bih se nevin, prijateljima opravdao? Кako bih ocu i majci, deci na oči? Ne bi me, mučenog, oprali ni Dunav ni Sava.
Кo bi mi poverovao da kažem: „Nisam ja jedan od njih, nego sam preveo 18 stranica nekih naci-propagandnih gluposti, a naručilac nije imao para, ali je imao ordenja, pa su mi to sr-nje dali umesto keša za honorar.“
Naravno da mi niko ne bi poverovao. A, evo, gledam vas, ne verujete mi ni vi sad.
