Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 14.10.2022.
Već tri dana Beograd je najzagađenije mesto na svetu. Odmah iza je Nju Delhi sa malim zaostatkom, pa su zatim poređani otrovni megalopolisi na sve četiri strane. Biti prvi u takvoj konkurenciji jeste podvig, mada na prvi pogled stanovnicima prve i najotrovnije palanke u Srbiji ništa ne fali.
Hodaju ulicama, udišu punim plućima čađ, teške metale, opasna isparenja i spasonosni organski smrad. Samo mrtvaju na Adi Huji oseća svaki nos od Bogoslovije do Višnjice. Nema bolesti koja ne živi slobodno u toj odvratnoj gradskoj bari ispunjenoj životinjskim leševima.
Nikakvi apeli ne pomažu, malo ko zna adresu za žalbe na kvaran vazduh koji postaje opijum za pluća. Mutanti, evolucijom nastali od nekada zdravih ljudi, poletno se kreću po gradu i udišu sumpor dioksid, ili nešto još zamamnije. Svi su postali zavisni od otrova, možda bi se i pogušili da ima samo malo više kiseonika.
Otrovi su amalgam koji nas drži na okupu, nas smirene zombije koji nemaju gde da uteknu, niti da se pobune protiv toksične klaustrofobije. Gasna komora kojoj u Srbiji ništa ne može skučena ljudska pamet. Sve dok odnekud ne stigne sveta košava, vetar Podunavlja i Pomoravlja, uzaludni čistač istočne Srbije i Šumadije od gadnog ustajalog zraka oblikovanog nadmoćnim ljudskim duhom.
Svaki od naših gradova je mali Bopal sa odloženim dejstvom. Hiljade ljudi umire godišnje od zagađenja i teških bolesti izazvanih stalnim trovanjem i gušenjem. Domaća zdravstvena statistika to ne beleži precizno, umire se iz bezbroj razloga, smrt je opšte mesto. Oblici trovanja su raznoliki, a trovači naizgled to rade nenamerno, iz nehata i ravnodušne nebrige.
Baba Mara iz Šapca je u poslednjim godinama života krenula da privređuje berući pečurke. O njima nije znala ništa, želela je da uči kroz rad i zaradi „svoj dinar“. Imala je tezgu na kartonu kod pijačne kapije. Buhara, bljuvara, zelena pupavka, raznolike gljive poređane tako da izgledom očaraju gurmane. Da nije slučajno otrovna? Ma jok, jeftino je, bolje od junetine.
Beda je na obe strane te uboge tezge. Baba Mara preživljava prodajući otrov za jelo, njene mušterije će umreti ili teško oboleti tražeći za svoje ukućane obrok koji im je dostupan. Možda baba nije znala šta prodaje, ili joj je bar bilo svejedno. Ali nikada se nije usudila da za sebe spremi svoju berbu.
Ovo bi mogao da bude samo mračni folklorni isečak iz jedne široke filozofije, pa i tradicije trovanja na svim nivoima. Trovanje u javnom prostoru već je ustalilo opštu melanholiju kao nemoć. Surovost i lažljivost lidera javnog mnjenja u saopštavanju svojih pogleda zagađuje sve što je izloženo tom uticaju. Iz te vrste trovanja, kao ideje o kontroli neotpornog ljudskog materijala, nastaju i sva druga, ustaljena u pogubnoj životnoj inerciji. Sva zagađenja potiču iz kontaminirane ideje o jednoj istini i potpunog etičkog sloma.
Slavljenje Putinovih zločina u Ukrajini, toksična je posledica vrednosne katastrofe koja je proizvela i uzdigla mulj u društvenu elitu. Takav krem diktira nastajanje novog, „pomerenog rodoljublja“, u kome nekadašnji najveći Srbi postaju beznačajni Rusi, rusoidi, ljubitelji pomahnitalog totema, podanici na daljinu i u medijima i na trgovima. Posle masivnog raketiranja ukrajinskih gradova, neki vladarevi tabloidi objavljuju naslovnu informaciju-poklič, koja je na gornjoj granici sramne pobedničke, ulizičke ekstaze: Putin odlučio da zgromi Ukrajinu!
Taj javni otrov i bestidno podaništvo slobodno se šire Srbijom, i ostavljaju snažan vonj, kao isparenja u neurednoj štali. Od informativnog smrada teško je odvojiti fizičke otrove, ustajale upravo zbog saznanja da je bilo kakav udar na pluća, umove ili duše građanstva nekažnjiv, čak i poželjan u gradnji homogenog političkog bloka, ili etnički čistog Srpskog sveta kao krajnjeg cilja. Bez toksične građe nema ni nakazne građevine, zato su majstori toliko agilni u idejama za usavršavanje svoje distopije.
Isto stanje duha i uma truje sve po Srbiji i čini je teškim bolesnikom, zavisnim od zločina i novih doza otrova.
Baba Mara, kao jedna od uzgrednih junakinja ovog teksta, usamljena je u svom poduhvatu – a možda i nije – pa će verovatno odrobijati neku godinu, ili nanogicom biti sprečena da aveta po šumi i dreždi nad svojim otrovom na šabačkoj pijaci. Ona je ovde neupadljiv maneken smrti, bez griže savesti, ni malo nedužna, umešana u opasni pohod na ljude i njihove glave. Mali masovni trovač, Lukrecija među staricama, lice podmukle smrti koje se savršeno uklapa u vreme najavljene propasti.
