Zoran Kesić i ekipa Njuz neta, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Da smo prebogata zemlja koja ne zna šta će sa parama, sardinama, graškom i ostalim resursima, to znamo odavno.
Ali da smo toliko bogati da 60 odsto nas bahato kupuje samo dugotrajno mleko, to smo ovih dana saznali od predsednika Republike Aleksandra Vučića. Imamo, nažalost, tih četrdesetak odsto građana koji kupuju kratkotrajno mleko i kvare nam prosek, inače bismo po broju dugotrajnih mleka po glavi stanovnika godišnje bili ubedljivi lideri u Evropi.
I ne samo to. Pojedini se ne zadovoljavaju jednim tetrapakom po kupovini. Ide to čak i do 36 litara po šopingu, tako reče predsednik, i onda nije da je nestašica mleka zato što nam je stočni fond razoren, a selo devastirano, već zato što smo previše bogati, a kad si bogat, zna se, BMW X6, jahtica, stančić u BG H2O i 36 litara mleka u šteku.
No, predsednik je ovde načeo jednu jako bitnu temu, a to je da mi zapravo ni ne znamo koliko smo imućni. Zato bi trebalo napraviti jedno opsežno istraživanje, da se detaljno pribeleži koliko se čega kupuje u ovoj zemlji. Možda smo mi čak i na nivou Norveške, a da toga nismo svesni uopšte. Stalno kukamo kako nam je standard nizak, ali da li je zaista tako?
Кoliko ljudi kupuje argetu, a koliko paštetu u crevu? Da li se više prodaje pršutica ili parizerče? Sitan mrvljeni sir ili uvozna feta? Volimo li više beli ili smeđi šećer? Кrmimo li se običnom solju ili onom sa Himalaja? Pijemo li malvaziju ili… dobro, loš primer. Provodimo li romantične noći uz dureks ili romed na komad? Ovo su samo neke stavke koje bi trebalo detaljno mapirati jer mogu da dokažu ili da smo prilično bogati ili, u najgorem slučaju, da nismo siromašni nego smo, onako, baš okej.
A koliko smo zapravo bogati, pokazuju nam i tabloidi. Oni svakodnevno objavljuju priče, netačne doduše, ali dosta lepo zvuče, o tome kako Evropljani već sada umiru od gladi i žeđi, objavljuju slike praznih rafova u njihovim marketima, pišu kako su u pojedinim evropskim zemljama poput Švajcarske uvedene drakonske kazne za one koji se zimus budu previše grejali i nema veze čak i ako neka od tih priča nije baš skroz tačna - ili uopšte - ali bitno je da shvatite poentu. Oni ništa, mi sve!
Njima kad nešto nestane, to je zato što su jadni i siromašni. Nama kad nešto nestane, to je zato što prebogato živimo u zlatnom dobu i možemo da priuštimo i više nego što nam treba. A kada je čovek u takvoj situaciji, vrlo lako podlegne iskušenju i kupi recimo 36 kila šećera ili 24 stana.
Zato sledeći put kad odete u neki supermarket, nemojte previše ludovati. Ne zbog vas samih, već zbog ovih iz Evrope. Ako načuju u kakvom blagostanju živimo, može da se desi da se polakome i nagrnu ovamo, a to nam baš ne bi odgovaralo. Nije da mi ne volimo migrante, dokazali smo da smo jedna humana država koja ceni ljudski život, ali toliko siromašnih migranata iz Evrope u ovom trenutku ne bi mogla ni jedna ovako bogata i snažna Srbija da podnese.
