Vesna Mališić, kolumna za nedeljnik ''NIN''
I bi Prajd! Ana Brnabić se te kišne večeri, dok se koncert upriličen kao završnica nedelje Evroprajda na Tašmajdanu tek zagrevao, oivičen višestrukim kordonima policije, a utisci dana polako sabirali, vanredno obratila medijima iz zgrade Vlade, da sa osobitom ozbiljnošću saopšti kako smo sad završili tu temu i možemo konačno da se okrenemo važnijim problemima.
Taj zaključak, da je tačan, bio bi srećna okolnost za ovu zemlju. Ali, nažalost, nije. Jer, ova država, njena vlast i dobar deo opozicije, imaju ozbiljan problem sa razumevanjem ljudskih i manjinskih prava koja su temelj demokratije. I to se, ovog puta, videlo kao dan. Na poštovanju ovih prava legitimiše se vlast, u Beogradu ili Кosovskoj Mitrovici, svejedno. I zato, ma koliko da je bilo važno održavanje Evroprajda, onih pet hiljada hrabrih, veselih i promrzlih učesnika nije moglo da popravi tužnu sliku srpske vlasti i društva. Naprotiv, učinilo je još očiglednijom. U stvari, sve što se, proteklih mesec dana, vezano za organizaciju Evroprajda, dešavalo ogolilo je prljavi i manipulativni karakter vlasti koja je podizala i spuštala tenzije kroz seriju očiglednih i uvredljivih kontradiktornosti. Кao što je bila ona, još u avgustu, kada je nagoveštena mogućnost zabrane Evroprajda zbog problema koje Srbi na Кosovu imaju sa registarskim tablicama. Pa se tako zalaganje da se Srbi na Кosovu nesmetano kreću rešava predlogom da se LGBT+ zajednici zabrani kretanje u Beogradu. Još uvredljivije je bilo što je odluku o zabrani saopštio urednik tabloida, koji je javnosti objašnjavao i težinu pozicije u kojoj se srpska vlast nalazi. A tek nakon njega, predsednik države je, istim rečima, obrazložio moguću zabranu Evroprajda. Nizali su se, potom, događaji i postupci koji su potvrđivali da je, nažalost, manifestacija LGBT+ zajednice postala sredstvo za žongliranje vlasti između različitih svetovnih i duhovnih aktera, domaćih i međunarodnih, da bi svako dobio za sebe prihvatljivo rešenje ili obrazloženje koje suštinski ništa ne čini za prava ove manjine.
A pošto je Vučić uvek „tri u jedan“, on je bio i za zabranu i protiv nje, i gadili su mu se i oni koji podržavaju Prajd i „oni koji bi da tukući pedera pored sebe, tuku pedera u sebi“. Nekad je pretio da neće dozvoliti šetnju pa sve da ga zovu Putin i Bajden, da bi onda rekao kako svako ima prava na svoj život i da radi šta hoće u svoja četiri zida. Pa bi onda opet siktao: „Ako je neki skup zabranjen, onda je zabranjen.“ Ali bi i primetio: „Imate histeriju... To pustiš, skloniš se. Ne sviđa se ni meni, pa ću da odem na Кosmaj, na Avalu, na promenadu, niko me ne napada.“ Da bi opet zapretio: „Odluke Vlade će biti poštovane“. Pa rekao da i on ima gej rođaku koju ne bi menjao ni za koga na svetu.
I dok je Vučić balansirao na svom političkom i emotivnom rolerkosteru, iz mraka su izronili ultradesničari da nas upute u svoju verziju života, u porodičnu šetnju protiv Evroprajda krenuli su tradicionalisti i konzervativci, crkva je osetila da je kucnuo čas da se stavi na čelo političkog pokreta zvanog litije, a desne političke stranke ponadale su se da će na ovoj temi ojačati svoju podršku. Vučićev otac je bio na molebanu, Anina partnerka na Prajdu. Vučić je, naravno, pokušao još jednom kao u marionetskom pozorištu da kontroliše i pokreće sve figure i sve aktere. Na Vulinu je bilo da zabrani Evroprajd, na Ani Brnabić da gotovo u istom času izjavi da niko ne može da zabrani šetnju jer to je osnovno ljudsko pravo. Na Upravnom sudu da odbaci žalbu Evroprajda i potvrdi zabranu šetnje, na tužilaštvu da zapreti krivičnim prijavama zbog okupljanja, a na Siniši Malom da kaže kako je njegova odluka o održavanju parade ponosa 2014, kada je bio gradonačelnik, bila jedna od najboljih odluka koje je ikada doneo. „Vreme je da otvorimo svoje umove i pokažemo da smo deo sveta“, poručio je Mali sa panela o ljudskim pravima, uoči šetnje Evroprajda. Da bi na kraju balade Aleksandar Vulin obukao svoju paradnu crnu uniformu i pojavio se kao garant da će 5.000 policajaca osigurati bezbednost svim učesnicima Prajda, stranim i domaćim. Jezička smicalica poslužila je da se šetnja nazove sprovođenjem kolone do Tašmajdana, a da se njena zabrana suspenduje trikom da je, u stvari, druga ruta kretanja bila zabranjena.
I zašto je sve ovo bilo potrebno? Da li bar onaj koji je smislio da ovakva slika Srbije ode u svet, to zna.
