Vladimir Veljković, tekst za Peščanik.net, 14.9.2022.
Ima nečeg duboko duhovno pogrešnog u tome što episkopi monasi, koji su se odrekli braka i porodice, te uzeli „angelski obraz“ – što znači da nemaju ili teže da nemaju rod, a uzdržavaju se od svoje polnosti (kao što anđeli nemaju rod i pol) – predvode političku kampanju protiv LGBT+ građana na temelju strogo definisanih rodnih i polnih uloga. Hajde što im nisu bliske hrišćanske vrednosti i zapovesti, nije to ništa novo i to znamo odavno. Ali da ne shvataju kakvu su zapravo odluku doneli u svom ličnom životu, to je sasvim nova dimenzija koja nam otkriva svu patologiju savremenog pravoslavnog monaštva. Sada se ta duhovna patologija – intimno protivljenje monaškim zavetima – izliva na ulice i pretvara u širenje neprijateljstva i mržnje u društvu.
Govor protiv ljudskih i građanskih prava LGBT+ građana koji je patrijarh Porfirije održao u nedelju ispred Hrama Svetog Save, dakle ne unutar hrama, predstavlja nedvosmislenu političku poruku i pretenziju SPC-a da se sve besramnije meša u politički život. Te pretenzije su besramne jer su neodgovorne. Taj govor je lišen bilo kakve racionalne i političke odgovornosti. Možemo uzeti bilo koji njegov deo, recimo kada Porfirije kaže ovako: „U centru tog sistema vrednosti nalazi se ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjem, ali ne sentimentalna, površna ljubav, nego ljubav koja je odgovornost prema svetinji života i odgovornost prema spasenju“. Da bi ubrzo nakon što je ustvrdio da propoveda ljubav bez sentimenata, izrekao nešto sasvim sentimentalno, patetično i otužno: „Štaviše, znam da ima mnogo ljudi iz te populacije koji su bolji od mene, ali koji nose svoj krst i bore se sa svojim iskušenjima i koji nisu ni za kakva paradiranja“. Budite nevidljivi kao moja sabraća, episkopi Vasilije Kačavenda i Pahomije, preko toga nije blagosloveno, hoće da kaže patrijarh.
Dalje, ako Porfirije oseća „odgovornost prema spasenju“ svih građana, bilo da su vernici, agnostici, ateisti ili pripadnici drugih religija i veroispovesti, onda smo zaista u ozbiljnom problemu kao društvo i ulazimo u neku vrstu verskog terora. Danas on drži javne političke govore protiv LGBT+ građana, ali se već sutra može okomiti i na neke druge kategorije za koje proceni da deluju „protiv spasenja“. Na sve one građane koji ne poste, nisu kršteni, venčani u crkvi, nema ih na bogosluženjima, koji ne čitaju duhovnu literaturu, ne pišu pobožne knjige, ne snimanju filmove o srpskim manastirima, ne predaju u školi ili na univerzitetu nauku spasenja, ne smatraju da su lupetanja Svetog vladike Nikolaja i teološka prepisivanja oca Justina Popovića vrhunci ljudske misli, ili na one građane koji ne kupuju sveće u crkvi. Može se buniti protiv rada mesara za vreme posta, kafana, kafića, poslastičara, bioskopa, održavanja koncerata – iako kao sluša muziku – ili svakog vlasnika objekta kojeg sveštenstvo nije reketiralo osvećenjem prostora. Uopšte, lista društvenog monopola može biti vrlo dugačka.
Ipak, glavni monopol SPC-a je priča o nacionalnom identitetu i samo su zbog toga srpske vladike politički relevantne. Zato Porfirije govori kao pastir koji svoje stado napasa na livadi identiteta i određuje granicu između „nas“ i „njih“. Skup ispred Hrama je najavljen odbranaški, za „očuvanje napadnute svetinje braka i porodice“, budući da nam oni „nameću svoje vrednosti“ i to „nasilno, agresivno ili mekom moći… ispod radara“. Ali je patrijarhov radar uključen i stoga je naložio da se u svim crkvama čita specijalna molitva – kao specijalna duhovna operacija – gde se kaže da se „nevidljive sile zlobe podnebeske i vidljive, svesne i nesvesne, sluge njihove, upinju da obesvete svetinju braka i oskrnave čistotu porodice namećući bogoprotivne i protivprirodne zajednice kao zamenu za brak i porodicu“. Međutim, jedini koji se nameće je patrijarh Porfirije, koji svima nama određuje šta jeste a šta nije naš identitet.
Patrijarh bi da se naš nacionalni identitet osiromaši i svede na netolerantno srpsko pravoslavlje, koje nas obmanjuje da su naši LGBT+ sugrađani agresivni i nasilni. Dok se istovremeno uručuje crkveni orden Vojislavu Šešelju, koji je političku karijeru gradio na ratnom huškanju i raspirivanju verske i nacionalne mržnje, za šta je osuđen u Hagu kao ratni zločinac. Da li to znači da su nedela Vojislava Šešelja zaslužila da budu deo našeg nacionalnog identiteta? Da, takva se poruka šalje kada mu SPC ovih dana dodeljuje već treći orden: Šešelja je odlikovao episkop Filaret, mitropolit Amfilohije i sada episkop Longin.
U molitvi koja će se čitati u svim crkvama LGBT+ populacija je okarakterisana kao zlo. Pravoslavni teolog Nikos A. Macukas u knjizi „Problem zla“ piše da apostol Pavle „sa velikim bolom ukazuje na pogubni greh judejske tvrdokorne isključivosti, jer ona predstavlja vrhunac bogohuljenja i statičnosti. Na taj način Bog razdvaja Svoje Carstvo od zajednice koja se doživljava egocentrično. Ali ton apostola Pavla, jednako dramatičan, pokazuje da se isto može dogoditi i neznabožačkim narodima, kojima je darovano Carstvo. Hrišćani koji potiču iz mnogoboštva ne treba da smatraju da oni sami drže koren tog drveta. I oni će biti odrezani ukoliko padnu u greh isključivosti. Prema tome, vrlina nije neki odeljak i ne može se pripisati privilegovanom staležu“. Porfirijeve identitetska beseda i molitva protiv LGBT+ građana sadrže sve znake ozbiljne duhovne patologije: nacionalistički egocentrizam i isključivost. A takve su pojave, upozorava pravoslavni teolog pozivajući se na apostola Pavla – vrhunac bogohuljenja.
