Marko Šelić Marčelo, kolumna za ''Danas''
Ima ta scena kod Vlade Arsenijevića u kultnom romanu „U potpalublju“: dok devedesete rastaču sve što taknu, njegov junak nađe se na ulici i posmatra ludilo uživo; usred narastajućeg haosa, on pomisli: žao mi je. Svih ljudi.
Jedna od poslednjih poseta Mire Furlan Beogradu zgodila se baš na Vladinom književnom festivalu „Krokodil“; tada je kazala: „Svet zaista nije na dobrom mestu.“ Svetu nije mnogo trebalo da odatle siđe na još gore. Međunarodni dan mira ove godine smo proslavili informacijom da će još trista hiljada Rusa krenuti u rat.
To nam saopštava čovek nesumnjivo uveren da radi nešto dobro i pravedno. Dosećam se: Nil Gejman u „Sendmenu“ veli da je ozbiljna zabluda mišljenje da diktatori ne mogu biti idealisti. Više je do toga što se istorijski pokaže kako im ideal nije baš bio idealan.
No, oni veruju da su u pravu. Čak ni biblijski đavo, vidimo to u Knjizi o Jovu, ne zločini toliko iz banalne zlobe, hobija ili razonode, nego zato što beskrajno veruje u ono što pokušava da dokaže.
Gledam tu osobu, takođe smrtno biće ali predsednika moćne zemlje, kako saopštava smrtnu presudu gomili ljudi, svojih i tuđih, ako verujemo da postoje svoji i tuđi, i mislim: žao mi je. Svih ljudi. Čak i njega.
Naš ministar za upravljanje zabludama i pomalo policijom na sastanku s predstavnicima zemlje koja je počela rat uspe da bubne iz epicentra zaumnosti: „Za rat je potrebna jedna budala.“ Nema većih istina od onih što nehatno izlete iz usta koja istinama nimalo nisu sklona. Da ne znamo bolje, mogli bismo misliti da je Vulin najhrabriji čovek na svetu: ono što drugi govore u belosvetske mikrofone s bezbedne razdaljine – on reče u facu.
Tako je, doduše, odvajkada bilo: jedino dvorska luda sme da skreše kralju u brk, a da mu se ne zameri. Ludilo abolira od bola odgovornosti. Luda, međutim, to radi namerno, a ovde je posredi nedopečena misao kojom se htelo sasvim drugo.
Zamišljam: sad taj čovek, smrtan stvor dobačen do položaja do kojeg mu kapacitet nipošto ne dobacuje, sedi i sekira se: „Šta mi bi?“ U savršenoj inverziji savesti, grize se što je izrekao tačnost. Kad se stvari tako postave, žao mi ga je.
U subotu su se nebesa stuštila i usivila, izlila po nama da štimung Dana D poprimi kinematografski ton. Neko i to mora: tamo gde ima stida, kaže se „zemljo, otvori se da propadnem“; tamo gde nema, otvori se nebo. Tamo gde stid ne izaziva propadanje u zemlju, dešava se propadanje zemlje. Svi smo mi braća i sestre, samo nam treba 5200 policajaca da se naša kolektivna disfunkcionalna porodica ne samoubije.
Žalosna povorka u ime ponosa biva po pljusku sprovedena kroz kordone, kao u logor, u pratnji crkvenih zvona koja nisu uminula sve dok i rep kolone nije zamakao preko granice vidokruga. Sad bar znamo za kim zvona zvone. Šredingerov Prajd: i bilo ga je i nije ga bilo, zavisi ko pita.
Jedni su izašli da ga održe. Drugi da ga spreče. Država je tu da slaže i jedne i druge da su uspeli. Ali svako ko je u subotu bio onamo, bez obzira na kojoj strani, zna: ništa nismo uspeli. Bio je to opšteljudski poraz.
Incidentni pojedinci kreiraju utisak, postaju cela slika: o veri se nepravedno sudi na osnovu raščinjenih popova i tipa koji u ime porodičnih vrednosti pesniči devojku naočigled braće i sestara; o Paradi se sudi na osnovu raskalašnih pojedinaca kojima je važnije lično budalaštvo nego smisao borbe.
Na periferiji svega toga obitavaju slike koje ne vidimo: na Tašu, unutar ograđene slobode, dve devojke, pod jednim kišobranom, ljube se i vole; ne razumeju kako je moguće da bi ih neko ubio zbog toga, te da tog nekoga od namere ne dele ni razum ni čovekoljublje, nego štitovi i pendreci; neki za to vreme sede kod kuće, sa svojom porodicom, nemajući nikakvu agresivnu misao ali svejedno ne razumejući za šta se ovi ljudi bore – pa gledaju sa strepnjom: neki su im objasnili da će taj skup rasturiti porodicu; uplašeni su, ali i dalje ne mrze, vape da im neko bez zakrvavljenih očiju objasni; neki pop, zaista čovek od vere i iskreno zabrinut za stado, moli se tog dana u potaji za duše svih ljudi, sve božje dece, shvatajući da smo dogurali do ivice.
Žao mi je. Svih nas. Svih ljudi. Pa i onih sa zakrvavljenim očima.
Da, svi smo izgubili. Pobedila je jedino zavada. Jer Kjubik Ovdašnji besprekorno režira zavadu: na njoj parazitira, od nje živi. Beba ne luta. Bebe i male mace smo mi. On, naprotiv, jedini zna šta se zapravo dešava, jer dešava se On; mi se bavimo pukim pokušajima dešifrovanja šta to sve ima da znači, čemu vodi talačka kriza u kojoj drži celu zemlju… te da li mu je makar nekad žao. Svih ljudi. Pa i njega samog.
