Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Gledao sam skupštinsku raspravu. Bio je to uvid u uporednu stvarnost, nezavisnu od prostora i vremena. Najbolji među nama su postavljali pitanja najboljem među njima, koji se nije složio ni sa kim, ni u čemu. Od mitova se ne živi, tako je rekao, ali Kosovo nećemo predati. Nije umeo da objasni kako to nećemo učiniti.
Bila je to ogledna vežba parlamentarnog kraha. Rasprava o Kosovu postala je ep o nepostojećem, patetičnom rodoljublju. Traganje za alhemijom vraćanja svega što je izgubljeno. Opit o teritorijama bez ljudi koji tamo žive, potraga za krivcima koji su nedorasli za stvaranje loše istorije. Slušanje nesuvislih pridika onoga koji ispisuje kraj povesti. Srbovanje koje ne obavezuje na istinu i poštenje.
Pohlepa za vlašću koja postaje istinski neizlečiva. Traganje za ostacima Kosova na obodu Srbije koja postaje otpadak od sebe i ruina lišena svake nade. Čovek koji ima svu vlast, ne može da je ostvari izvan svoje neutoljive žeđi za njom. Nije u stanju da vidi bilo šta od onoga što se zaista događa. Možda to ne želi, ili su mu drugi prizori zamaglili vidik, ili rasuđuje lošije nego pre, ako je takvo dostignuće uopšte moguće.
Nije lako za samo jedan dan do kraja spoznati uzaludnost rasprave, osim nastojanja vladara da negira sve što ga se tiče a nije mu po volji. Ništa mu nije bilo po volji, čak ni poeme o njegovoj izvrsnosti nisu bile dovoljno dobre. Njegovi podanici u skupštini možda nisu potpuno oduševljeni onim što je od njega ostalo, i teškom mukom kriju svoje strahove od neizbežnog raspada materije. Sam za sebe kaže da je politički starac. Svejedno, nastup u parlamentu će mu dati vremena za dvadesetak sati samoljubive tirade o hrabrosti i mudrosti, bez koje više ničega ne bi bilo. I dovoljno prostora za nove ustupke pred svojim principima.
Zapalo mi je da čujem Milicu Đurđević (Zavetnici), koja je sa mnogo entuzijazma negirala predmetnu autokratsku delotvornost i tragala za sebičnim tajnama u rešavanju kosovske krize. Njen nadripatriotski žar, ispunjen demagoškom utopijom i politički nejasnim idejama, ipak je zvučao pouzdano u nastojanju da izvede iz takta prvu zvezdu priredbe.
Uspela je u tome, kao uostalom i svi drugi, a iz njegove neograničene sujete stigli su nimalo viteški odgovori. Najviši nivo arogancije, sveznanja i neznanja, viši rang demagogije. Nije potpuno razumeo šta Milica želi da bi bila sasvim na njegovoj strani: da bude odlučan tamo gde je vreme za odluke davno isteklo, da se pomeri dovoljno desno, tamo gde su Boško i ona. Da možda njene paralogizme usvoji i priključi ih svojim nedoumicama o putevima razrešenja koji su mu potpuno nepoznati.
Lutovac je odrešito izneo svoju zamisao: da se omogući slobodno kretanje ljudi, robe i ideja. Sve to umesto širenja mržnje među narodima. Nema rešenja uz apsolutistu na vlasti u Srbiji, ne može ga biti dok jedan čovek uporno donosi loše odluke o svemu.
Umesto dobrog ili bilo kakvog odgovora, taj čovek je optužio Lutovca da je bio loš ambasador u Crnoj Gori, nije vodio računa o Srbima i ostavljao ih na nemilost Crnogorcima.
U svojim replikama vladar je krivotvorio sve primedbe, ne mareći mnogo za činjenice. Nije mu se dopalo ni umereno, ni levo ni desno, iskreno verujući da je jedino u njegovom vinu istina.
Simbolički, Vučić jeste otišao sasvim desno, delegirajući tatu Anđelka u prve redove litija. To je možda protivrečan prizor, pošto je donekle omekšao pred konačno zabranjenom gej paradom. Nezavisno od inkvizicijske propovedi patrijarha o nečastivim jeretičkim silama koje svojim nagonima i zaverama razaraju Srbiju, litije su imale drugo značenje. To je bila procesija desnice i preteća poruka o disciplinovanju demokratske Srbije. Biće uz Vučića, jedino ako on potpuno stane iza njih sa svojom vladarskom snagom.
Bila je to još jedna podrška Putinu koji se suočava sa teškim saznanjem o poraznoj defanzivi svojih trupa. Nastrana ljubav prema njemu postaje mera srpskog rodoljublja, novo praktično veroučenje o endemskom istočnom grehu.
To je svakako iracionalna ali opasna zamisao, u uverenju da recipročna podrška svakako stiže iz Moskve. Ako se ovdašnji pantokrator nekako odrekne EU i prođe kroz Putinovu podignutu gvozdenu zavesu – a teži tome – valja strepeti od hibridne diktature i strahovlade posle izglednog socijalnog haosa. (hladnoća, glad, siromaštvo, inflacija, nezaposlenost, demonstracije). U odsustvu Vulina, juče je vladar govorio o mogućem sudaru sa „obojenom revolucijom“ iz doktrine Nikolaja Patruševa. Gubitak teritorije može biti obeležen tiranijom.
U tome Crkva i paramilitarni odredi desnice vide svoje izglede. Teokratija sa Vučićem ili bez njega preti da postane konačni ishod sloma Srbije. Možda tako valja tumačiti oštar desni zaokret Crkve, koja postaje političko pseudoversko okrilje za sektaški deo pastve omamljene razornom i licemernom dogmom. Šešelj je odlikovan u završnom epilogu njegovog političkog zločina. U tom projektu, sve njegove pretnje iz devedesetih ostvarene su kao nacionalna tragedija. Orden na njegovim prsima je testament za političkog sina, crkveni pečat o tome da Srbija može samo u prošlost.
Otuda patrijarhove anateme koje vode raskolu među vernicima, pretnje nekom vrstom odlučnog egzorcizma. Krstašenje u obračunu sa zlom koje se vidi samo u „drugačijima“ izvan crkve, ali ne i kod uglednih pedofila unutar nje.
Nema poziva na pomirenje među božijim ovcama, a to je prva i poslednja pastirska misija.
Agresivno uterivanje svoje vrste gospoda bogohuljenjem i traganje za đavolom tamo gde on nije, može nam pokazati ono što nije privid a izgleda da stvarno jeste: nečastivog sa krstom.
