Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 2.9.2022.
Velika sportska dostignuća Novaka Đokovića donekle pripadaju prošlosti. On sve ređe odlazi na najvažnije turnire i njegova se karijera bliži prirodnom kraju. Svakako najveći sportista u istoriji ove zemlje davno je postao predmet opšte ljubavi. Kao da je svako od nas uzeo za sebe parče njegove neuporedive slave, pa je Novak Đoković sve naše nemoći u balkanskom korovu pred velikim svetom pretvarao u pobede. One bi, makar za taj jedan dan, održavale iluziju o tome da je svako od nas tamo i da čitav svet zna da smo svi mi pobednici nad svima. Da smo kao i uvek najbolji u svemu, ali nam ne dopuštaju da to dokažemo.
Novak je bio primer ostvarive bajke, najveći od svih koga oni tamo mrze zato što je najveći, naročito što je naš, a posebno što je Srbin. I ne mogu mu ništa osim da ga nekako spreče da igra, pa to i čine.
To je zamisao o nepravdi i zaveri koja je čuvala šampiona zaklonjenog najboljim emocijama i obožavanjem, nedodirljivog za primedbe i otpornog na kritike.
Šta god da se dogodi, njegova sportska veličina je neupitna i on je uglavnom umeo da nosi taj teret, možda tek sa neznatnim posrtanjima.
U odnosu naroda prema šampionu koji je potekao iz njegovog legla, pravljenje idola, uz neumesne istorijske paralele moglo je da bude očekivano. Đoković je tako postavljen u prvi red među značajnim nacionalnim glavama, odmah uz Teslu i Karađorđa, pri čemu su tumači oblika lica na osnovu svojih pouzdanih analiza zaključili da teniser baš liči na Nikolu Teslu, i to upadljivo.
Takva preterivanja nisu nikome smetala, pa je pripisivanje nemogućih svojstava postalo mera veličine sve trojice, inače međusobno neuporedivih ljudi.
Građanstvo je slavilo Novakovu slavu, vrlo često, vrlo masovno. On se obraćao obožavaocima i „svom narodu“, koji je u dugim noćima bio uz njega, ali i sa čuvenog balkona, naglašavajući velikodušno da je njegov uspeh „pobeda svih“.
Odnos Đokovića „prema narodu“ izvan sportske euforije nekako se kretao između podrške i ravnodušnosti. U danu najmasovnijeg okupljanja na Gazeli Novak je nedvosmisleno podržao proteste, da bi tu podršku samo dan posle relativizovao, pa je ona kasnije izostala.
Ali to je, naravno, lični izbor i stav koji nije sporan. Nešto je nateralo Novaka Đokovića da uvidi kako ljudi ispod balkona gradske skupštine i oni na Gazeli nisu isti. Između klicanja sportskom idolu i pogrdnih parola upućenih vladaru valja naći meru, mesto, pa i računicu. Porodica Novaka Đokovića je u dobrim odnosima sa režimom, ali on lično, radi dobrog ukusa a i opšte ljubavi rodnog plemena ne mora da se zbližava sa poglavicom.
Izgledalo je kako je on daleko od toga, čak iznad svega. Morao je da zna razmere emocija naroda „kome pripada“ prema vlastodršcu i njegovom despotizmu. Možda ipak nije saznao. Otišao je posle deportacije iz Australije da mu zahvali na brizi i podršci, ali je ta slika sa kabinetskog otomana postala deo režimskog predizbornog materijala. Đoković je tvrdio da nije znao za takvu upotrebu susreta, ali mu to nije smetalo.
Pre neki dan otvoren je nekakav Prvi međunarodni sajam vina. Bila je to prilika da se uz čašu progovori o još nekim detaljima Otvorenog Balkana, sa Ramom, Abazovićem i Kovačevskim.
Tu se zatekao i Novak Đoković, i bio saučesnik posebno srdačnog zagrljaja sa Vučićem. Zagrljaj, kao uzajamna poruka izuzetne srdačnosti, naklonosti i prijateljstva ne može biti sporan. Svako može da grli koga hoće, pod uslovom da taj pristane. U suštini, zagrljaj je poseban oblik javne intimnosti i ovde je, uz ostalo uobičajen prizor, često obogaćen trostrukim poljupcem.
Zagrljaj Vučića i Đokovića ipak ima poseban značaj, kao indikator raspodele ljubavi. Neka narod ne sumnja da Novak većinski ipak pripada njemu, vladar je grlio šampiona u ime svih. Može da zagrli koga hoće, ako taj već svojevoljno pada u zagrljaj.
Zoran Kesić kaže da bi i on zagrlio Đokovića, ako ga negde sretne i bude u prilici.
Ali ovo na sajmu vina bilo je nekako drugačije: neprijatno, degutantno i tužno.
