Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Nema dovoljno dobrog objašnjenja kako je sve to išlo, niti kako smo stigli do ovoga. Ruski predsednik Putin postao je ikona ovdašnjeg polusveta i sveta željnog moćne zaštite. On je parametar novog srpskog rodoljublja. Džaba je voleti Srbiju ako izostane ljubav prema njemu.
Obožavanje tuđina koji je na rang listi toplih osećanja ispred svoje zemlje, od početka rata postaje iskaz podaničkog fanatizma, jako opasnog po bilo koji drugačiji stav.
Tako ovdašnja masovna egzaltacija koju razum ne dotiče niti ume da je kontroliše, uz ostalo možda nastaje kao projekcija sopstvene bede i depresivne nemoći u svemoć nekoga ko nije ovde niti je odavde. Niti bilo kakve veze ima sa nama, osim mogućeg uticaja na nastavak zle sudbine, koja i te kako nastoji da bude gora i crnja. Niti može da nam pomogne, niti hoće. Niti bi takva pomoć, čak i da je bude, imala svrhu.
Putinofilija u Srbiji svakako se zida na temeljima postojećeg haosa i odsustva slobode. Ovdašnji vođa nije dovoljno dobar. Njegov uticaj je minoran, sve što čini u neskladu je sa onim o čemu govori. Iz euforičnih tirada dolazi se do mlake akcije, nedovoljne da se sazna ko smo mi i gde smo krenuli.
Vladar je zagubio svaku orijentaciju, lebdi i leluja svuda gde ga poteraju moćnije sile od njega, a sve su moćnije. Zaljubljenici u Putina su bili pod njegovom šakom, ali je došlo vreme da se nađe nešto veće i bolje. Svakako odlučnije. Otrgli su se od svega što ih je držalo i okrenuli se heroju koji je u stanju da ratom pokori svet. Ili da ga bar satre ako to ne postigne. Svejedno je šta će biti sa milionima ljudi, pa i sa nama. Ali ne i sa njima. Fanatici sa tavom podaničkom građom uvereni su kako mogu da prežive svačiju smrt, a naročito svoju.
Od Putina se više ne očekuje da nam pomogne, nego da razori deo sveta koji mrzimo. To je emotivni ulog dresiranih odreda nastalih u grešnom začeću kleronacizma i smetlišta osakaćenog društva. Haotična gomila koja je spremna da uspostavi kontrolu i nad onim koji ju je proizveo.
To je jedan od modela za prelivanje tiranije i transfer uvezenog patriotizma koji negira sopstvenu zemlju. Zbog dalekog vođe, koji osvaja sav emotivni prostor, Srbija ispada iz njihovog srca.
Tek kad je Vladimir Vladimirovič zapretio nuklearnim ratom, postao je super zvezda ovdašnje crne rupe. Sve što gamiže i ujeda, zaposelo je ćoškove, sakriveno u anonimnoj ništavnosti, i ratuje „na mrežama“ protiv svih koji sumnjaju u smisao pretnje masovnim uništavanjem. Raduju se takvoj odlučnosti, jedan mi je, uz teške lične uvrede poručio da je London prva meta. Poziva se na lično na Dimitrija Medvedeva i njegovo obećanje.
U Londonu ima 50.000 naših zemljaka, od oko 130.000 koliko ih ima u Britaniji. U SAD živi blizu 700.000 Srba, a samo u Čikagu 280.000. U Njujorku oko 80.000, u Parizu 60.000. U Nemačkoj 450.000. u Austriji 350.000.
Ovo su samo približne brojke koje možda nešto kazuju o živom dinamičnom svetu, i našim ljudima izvan svih granica i merila novog nastranog rodoljublja. Svi koji odlaze odavde, idu prema zapadu.
Putin je svakako zaslužio mesto u istoriji, u literaturi, u muzejima voštanih figura pored sebi sličnih. Kome je najsličniji postaće jasno na kraju njegove vladarske evolucije. Već je postao strah od smrti i nestajanja.
Šta je on nama, ne zna niko od nas. Daleki, strašni izmišljeni rođak, spasilac koji uliva snagu i nadu, zla sila nad svakom zlom silom. Izmišljeni junak iz stripa. Neko ko nam je blizak iz razloga kojih nema, a postao je dalek Rusima.
Neki će čitaoci reći da je i ova tema mračna. I biće potpuno u pravu. Niti mogu niti želim da svet oko sebe senčim svetlim bojama. Greh je moj ako ste uočili mnogo više vedrine i razloga za opštu radost nego ja. Neprekidno tragam za njom a ona mi uporno izmiče.
Posebno brižni među mojim poznanicima preporučuju da ponudim čitaocima, dok ih još imam, bar malo optimizma. Nije valjda sve toliko tamno, mogao bih da ukažem na neke puteve izlaza.
Nisam ja taj koji pronalazi puteve. Moje je da koliko umem ukazujem na bespuća i eksploziju mržnje koja se ostvaruje nasiljem. Na postojanje moćnih despota koji su sami sebe ovlastili da proizvode velike ljudske nesreće.
Profesor Ratko Božović kaže da povodom svega što se odvija kod nas i oko nas, mi ne znamo šta se dešava u vidnom polju a ni iza scene. „Stvari su u magli i nema jasnog vidika. Biti ovde optimista, ravno je gluposti.“
