Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Ovaj trenutak je jedinstven u istoriji, neće se više ponoviti za nas niti za bilo koga, nezavisno od toga hoće li ovakvu povest preživeti njeni tvorci.
Podeljena na ono što je od nje ostalo, Srbija je rasparana po liniji mržnje na osnovu patološke ljubavi. Postoji li takva ljubav? Naravno da je ima, svedočimo njoj, ubijamo se od sreće, emocija i strasti. Da nije organa reda i rasula, opremljenih za borbu svih protiv svih – mržnja bi poubijala sve koji sumnjaju. A sa njima će to biti još brže.
Omraza i postoji kao sredstvo otklanjanja svake sumnje. Pameti nema tamo gde se u sve veruje, svaka nesumnjiva vera zasnovana je na odsustvu misli koja teži istini.
Između vere u bilo šta i mržnje u sve, tanka je granična linija, tanja od opne nevinosti. Videli smo pre neki dan kako se regrutuju borci za konačni raspad učmale i umrtvljene države. Za njih je važnija nasilna borba za očuvanje dogme od postojanja njih samih. Šta je nastalo pre: da li oni stvaraju haos ili je haos stvorio njih? Kako uopšte dočekati novi dan pred strepnjom da se svevlašće odjednom pretvara u anarhično bazvlašće, kao idealni oblik diktature u Srbiji? Može li vladareva najava opšteg rata da ubrza taj posao i sakrije ga od sveta?
Često se ovde govori o zarobljenoj državi, kao modelu vladavine. To naravno nije moguće, jer države nema. Ona je nestala u evoluciji koja se kreće unatraške, pretvorena u iscrpljeni feud iz koga se cede poslednji ostaci životnog poleta. Opšta melanholija svedoči o nečemu što je mnogo gore: to je okupacija čitavog društva i njegovih parčadi, metastaza socijalne zajednice izmoždene do agonije, nesposobne da se bori za opstanak. Da je sposobna za otpor, ne bi ni bilo okupacije.
Zarobljeno društvo nema misao o pobuni, u njemu su zaćutali svi koji bi morali da govore glasno: Akademija nauka, profesori na fakultetima, glumci, sportisti, pisci, i svi drugi iz gluvoneme elite. Očevidni su svi oblici pristajanja na sve što nije za pristajanje, većina iz „društvenog krema“ ispisuje otvorenu apologiju okupaciji i svom akademskom nestajanju. Oni misle da im je u tome dobro, uživaju u udobnom ćutanju, očekuju male, ponižavajuće pogodnosti kojima se pre ili kasnije isplaćuju lojalni.
Pokušavaju da objasne građanstvu dobre strane okupacije: mogao je đavo da bude mnogo gori, ima na raspolaganju sve što mu je potrebno da nas stegne u mengele, da nam drži glave u vodi, ali eto još nije. Mogao je da nas ostavi bez svega što nas čini, da nam po svojoj volji ulazi u kuće, ali još nije.
Feudalci su opljačkali kmetove, već je trećina otišla u siromahe, oni koji nisu sasvim su blizu, ali još smo ovde. Najbolje od omladine otišlo je da nađe drugu domovinu. Ali, nisu baš svi. Ostalo je dosta ugašene snage, ali i „naše dece“ koja na ulicama nose opaku mržnju u Hristu pod komandom bivših robijaša, pomahnitalih popova i raspopova. To je državna gerila za nadzor nad krotkim pukom.
U rastu anarhije ne snalaze se ni oni koji je proizvode. Ali ona neizbežno vodi višem nivou nestabilnosti, koju čovek-država nije u stanju da apsorbuje. I samom vrhu vlasti potpuno je nejasan njihov vrednosni sistem. Nisu za Evropu niti za Aziju, odlučni su da ne daju nikome ono čega nema. Flertuju sa ratom, najavljuju ga kao svečanost i spektakularni vatromet.
Formiraju ulične odrede koji objavljuju svoje srpsko rodoljublje kao fanatični putinizam, dozvoljavaju, zabranjuju, dozvoljavaju i tvrde da nisu dozvolili prajd. Nije bilo šetnje niti nasilja. Kolona se kretala bez hodanja. Policija je samo sprovela onaj raznobojni karavan do Tašmajdana, dok su na njih okolo režali i nasrtali dresirani pit-bulovi crkve i režima. Sukob sa policijom je bio mali konflikt među prijateljima.
Premijerka je delegirala policajca Vulina da zasutavi prajd, a partnerku Milicu da u njemu bude. Zajedno su otišle na sahranu Kraljice Elizabete II.
Čovek-država je dobio papir koji postavlja „novu armaturu“ u pregovorima o kosovskoj krizi, ali ga nije uzeo zbog glavobolje. Bolesni vladar je otišao u Njujork, tamo ga je sačekao tapšač Marko, i njih dvojica su, opremljeni kao za posetu vašaru, ponosno korzirali po Njujorku.
U teškoj i nerešivoj računici šta se dobija a šta se može izgubiti, vrhovnik na vlasti je odlučio da stvori novi politički blok. Monolit koji bi bacio u defanzivu sve druge stranke i pokrete i praktično ih doveo do gašenja.
To bi bio uslov za jedinstvo i spas naroda, svih živih partija koje se priklone jednoj volji pod jednim vođom. To bi bio početak nove faze projekta o kome tako uporno već dve godine govori Vulin: Srpski svet.
Jedna volja „predsednika svih Srba“ kao nesumnjivi izvor apsolutne vladavine, nije moguća bez ideologije koja je podržava. Ima u tome što se sprema kao zlokobna ideja mnogo primera koji su vodili u smrtonosne rasplete. Nije ovde desnica sama po sebi nosilac kleronacističkog pokreta, režim je vlasnik te desnice i kontroliše njen razorni bes. Ona je njegov oslonac, njeni odredi su jurišne jedinice režima. Trenutni konflikti su samo perverzni oblik naklonosti među strastvenim ljubavnicima.
Sve ono što nas uništava i uvodi mržnju i nespokoj, stvoreno je za uništenje. Sve što pokušava da misli drugačije ili izađe iz pomrčine, tući će naša drilovana fanatična deca odana Proroku, tvorcu distopije u kojoj su i oni nastali.
Niko nas ne napada sa strane, okupator je unutra, razara sve oko sebe i pritiska nas da priznamo njegovu vladajuću volju kao jedinu u etnički čistom svetu.
Da se odreknemo uzaludnog otpora, svake sumnje i izgubljene slobode. Kao da to već davno nismo učinili.
