Teofil Pančić, komentar za portal nedeljnika ''Vreme''
Neretko se čini da Aleksandar Vučić bira najbliže i najpoverljivije saradnike po jednom osnovnom kriterijumu: da se ničega ne stide, i da su u svakom trenutku spremni da to i dokažu. Nije to ništa iznenađujuće, jer ni sam se Vučić ne stidi ničega – štaviše, mnogo se puta javno ponosio onim čega bi se pristojan čovek postideo – tako da se intonacija osornog besramlja koju je tokom deset godina vladavine uspostavio kao osnovni ton javnog govora u Srbiji prirodno i lako raširila s vrha nadole.
Jasno je sve to odavno, ali je malo kada toliko brutalno iskazano kao u ovogodišnjem šovinističkom divljanju i iživljavanju kako nad susednom zemljom i nad njenim stanovnicima, tako i nad vlastitim sunarodnicima koji su se, o užasa i izdaje i užasne izdaje, usudili da u tu susednu zemlju Hrvatsku idu na letovanje. Za svoje pare i za svoj ćeif, što ne bi trebalo nikoga da se tiče, a ponajmanje profesionalnih parazita i štetočina koji od njihovih, tj. naših para žive, i to mnogo bolje od nas koji im ih stvaramo.
Za Vučićevim mučnim eskapadama, u kojim mu nije bilo mrsko i zazorno da zloupotrebi čak ni Jasenovac, usledila su slična mudrovanja raznih Vučevića i Đukanovića, a čak je i Ana Brnabić, poreklom sa Krka, našla za shodno da se pravda kako ne odlazi tamo otkad je postala ministarka – baš kao da je ministrovanje u srpskoj vladi i letovanje u Hrvatskoj nešto kontraindikovano. A zapravo i jeste, kad malo bolje razmislite, ako je ta vlada radikalska. A Srbija od 2012. ima samo radikalske vlade, jedino što se tako ne zovu.
Istovremeno, međutim, statistika kazuje da nikada nakon raspada Jugoslavije nije bilo toliko srpskih turista u Hrvatskoj kao ovog leta. Već je ovaj podatak zapravo razgaljujuća pobeda stvarnog života nad – pardon my French – šovinističkim proseravanjem, ali u njegovoj senci ostaje nešto drugo o čemu se mnogo manje govori i mnogo manje zna, a nije ništa manje važno.
Hrvatski mediji barataju brojem od oko sedam hiljada (7000) građanki i građana Srbije koji u ovom trenutku rade u hrvatskom ugostiteljstvu i hotelijerstvu, i taj broj raste iz dana u dan. Deo njih ostaje tamo i posle završetka sezone. A rade sve poslove, od recepcionera i sobarica pa do glavnih kuvara u najboljim restoranima.
Ako ste se skorije osolili na Jadranu, naročito severnom, teško da ste mogli da ne primetite taj fenomen: prestali smo da se iznenađujemo ako svog omiljenog konobara iz beogradskog ili novosadskog kafića zateknemo na istom – samo bolje plaćenom – poslu u Lošinju ili Poreču. Gde će nam napraviti istu kafu kao i kod kuće, samo će nam je bolje naplatiti…
Zašto ovdašnjim šovinističkim demagozima i proserantima maca pojede jezik kada treba reći nešto o onim vlasnicima pasoša Srbije koji na hrvatski Jadran odlaze ne da bi trošili pare, nego da bi ih zaradili? Možda zato što su oni pokazatelj stvarnih odnosa i realnog stanja stvari "na terenu“, a sve kontra šupljim legendama o "zlatnom dobu“?
Srbija pod novoradikalskom vladavinom kao zapanjujuće harmoničnim spojem epske nekompetencije i besramne korumpiranosti zemlja je siromaštva, iseljavanja, prekarijata i beznađa. Od toga se spas traži i pronalazi čak i kod suseda čiji građani takođe masovno odlaze iz svoje zemlje negde gde će im biti bolje. Na njihova mesta dolazimo "mi“, bežeći odavde u njihovo gore koje je naše bolje.
Ti ljudi i njihove životne priče su istina o ovoj upuštenoj, zapuštenoj i ojađenoj zemlji. Sve drugo su besramne radikalske koještarije.
