Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
U Somboru Jokić čuva atove. Kad se vrati iz Denvera, sedne u čeze i vozi se laganim kasom. Najbolje se oseća kao konjar. Lepo je, ali nije lako biti neko u tem Somboru. Najbolji je na svetu, a mora da izađe na basket sa momcima iz komšiluka. I da pokaže najmanje sve što ume. Za njih je Nikola još onaj bucmasti klinac koji nikako nije izlazio na kraj makar sa jednim sklekom. Bez odraza i mišića. Kako je postao najbolji među svim onim zverovima, nijedan lala na svetu ne zna. Svi su zdravo zatečeni i još su u čudu. U Somboru Jokić plaća pivo samo kad mu dođe red da plati.
Nije lako opstati u svojoj ulici ako misliš da si veliki, kaže Dragan Kićanović. Osvojimo mi olimpijsko zlato u Moskvi, slave nas svuda kao bogove. Vratim se u Čačak i oderu me na basketu.
Slava je samo ono što možeš da podneseš, kažu da je negde rekao Majkl Džordan. To imaš ili nemaš, u tome si sam i na vrhu i na dnu, i ništa od toga ne deliš ni sa kim. Svako bi želeo da uhvati po malo, dok traje, da vidi je li sve to stvarno. A nije.
Nema ovde dovoljno mesta za puni inventar sportskih junaka. To što su oni bili najbolji ili što još jesu, ne čini nas obične nimalo boljim. Njihova se dostignuća ostvaruju u superlativima olimpijskog slogana: brže, više jače! (citius, altius,fortius)
Taj podstrek primenjen je u ovdašnjoj vulgarnoj politici kao osakaćeni plagijat, u parafrazi koja lažno viteštvo u svevlašću promoviše kao težnju ka nepostojanju bilo čega drugačijeg: brže, jače, bolje!
Nekada smo bili prvaci sveta. Bili su oni a ne mi, darovite generacije ili sportski heroji pojedinci, koji su osvajali medalje i pehare. Tada smo svi zajedno postajali bolji od svih drugih. Ti kratki časovi slavlja svakoga od nas su činili daleko većim od sebe samih. Publika je pravila žive slavoluke za sportske junake, i to je bila mlaka negacija opšte nemoći i kukavičluka. Neuspesi u ubogim životima, ratovi, pogibije i najava gladi, zime i propasti, ublažavani su izrastanjem sportskih titana. Oni su donosili iluziju o razlozima za istinsku radost u granicama depresivnog simulakruma.
Politički uzurpatori i kandidati za tirane, sportski inferiorni i frustrirani zbog defekata koji se ne mogu sakriti, žele u svojoj neposrednoj blizini sportske heroje, naročito u danima svežeg slavlja. Tako se i oni u očima fanatične rulje nalaze među pobednicima, čak postaju važniji u takvoj slavi od onih koji su je zaista doneli.
Ako bi se na tom nivou završio nečasan posao otimanja tuđih sportskih podviga, još bi taj transfer sramote bio nekako podnošljiv. Viši nivo poniženja onih koji su svojim darom i radom došli na sam vrh, jeste ulizištvo trenera ili igrača prema beznačajnom vlastodršcu, koji inače grabi sve što nije njegovo.
Bilo je estetski i etički teško podnošljivih govora pod krovom dvora, koji su se pretvorili u ode nitkovu „čiji duh lebdi nad Marakanom“, ili su ga svetske prvakinje u odbojci, po rečima trenera očaranog vladarskom prazninom „osećale kao da je u svakoj utakmici bio sa njima na terenu.“ Oboženje poglavice u tim okolnostima je teška ljudska nemoć posle sportskih podviga. Dokaz da uspon i ljudski pad mogu da budu ostvareni na jednom mestu. Tako da nije uvek moguće pronaći najvažnije dimenzije veličine u podvizima i propadanja u podaništvu. Naročito ako se sportska pobeda ponizno daruje onome ko nje nije ni po čemu dostojan.
Medalje i pehari su zamena za teške poraze koje smo pretrpeli i za one koji slede. Kad toga nema, sa lanca se odvezuju Vulin, Selaković, Đukanović, vladine štampane stvari, ružičasti šlajm i tajne doktrine ezoteričnog Marića i kolonije njegovih čudaka, pa kolektivno nadražuju ratnički narod. Makar njegove maloumne trupe, i spremaju ga za konačni obračun sa okruženjem. Bez takvog rata ne možemo ni u opstanak niti u uništenje. Vojskovođa sprema bedeviju na kojom će ujahati u sve provincijske metropole bivše Jugoslavije. Bez maršalske palice, nikada sebi neće biti dovoljno veliki.
Ali, pre toga, on ima još jednu misiju. Ovaj tekst jeste uz ostalo posvećen radosti igre. Vladar je pre više godina, upisao trenersku školu. Postaće kouč za našu decu, takve su mu ambicije. Ako završi kao najbolji u generaciji, a sigurno hoće jer je tamo samo jedan, ako ostane na slobodi, eto posla za oštećenog učitelja basketa koji je pre toga postigao mnogo više od onoga što je moguće.
Ne znamo kako mu idu ispiti. Dok je polagao, hvalio se prosekom negde oko devetke. A onda su ga pritisle obaveze oko zime, gladi, ratova, denacifikacija, pa je prestao da odlazi na predavanja. Kad završi, sledi ono najteže: da mu se nađu deca koju bi učio. Ima li roditelja u Srbiji koji bi mu predali decu? Ima li još takvih?
Selektor Pešić može da očekuje konačni savet struke sa vrha države oko Teodosića. Prolaze godine, niko nije večan, pa ni veliki majstor. Tako je nekako izračunao selektor.
Pešić misli da se Teodosić ne uklapa u njegovu koncepciju. Uzeo plajvaz i precrtao.
Samo sam običan gledalac, koncepcija je svakako tajna o pobedi.
Košarkaši pevaju na oproštaju od kapitenu setnu boemsku pesmu Šekija Turkovića, sa obiljem patosa: jednoga dana patiće mnogi što me više nema…
Stražari pored dvora posmatraju siluetu koja noću hoda po avetinjskim sobama. I sve se više boje svog uzaludnog posla.
