Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 26.8.2022.
Negde u Crnoj Gori (etno selo Montenegro u Breznima) održano je 12. prvenstvo u ležanju. To je valjda negacija svake krize pred zajebantskom pučkom zabavom. Duhoviti Crnogorci su se borili u višednevnom izležavanju, ali po strogim pravilima koja tu nacionalnu disciplinu čine takmičarskom.
Ležanje, međutim nije dangubljenje, nego nešto sasvim drugo. Šta je to, znaju eksperti i ugledni ležači, među kojima se našao i jedan talentovani pubertetlija. Najbolji među svima, izvesni Žarko, stigao je i do samog vrha. Ležao je 60 sati bez prekida i osvojio titulu.
Novinar podgoričkog Dana, međutim, nije ovog sportistu nazvao šampionom, dakle onim što on zaista jeste, nego običnom lenštinom. A takva ocena je navela asa da utrči u redakciju lista i polomi im inventar, sve zbog neobjektivnog i uvredljivog izveštavanja.
Neki od plemenite braće je rekao da se kod njih bar ležači i krtola (krompir) dobro drže, a vlada nije mogla, no je pala usred takmičenja.
Bilo bi dobro da je ovo samo anegdota, ali nije. Sportsko izležavanje je ozbiljna stvar, disciplina koja donosi mnogo uzbuđenja, pa i nasilje. Krompir je samo namirnica dostupna uglavnom svima. Ona održava proletarijat u životu, osim ako iznenada ne postane luksuzna roba, bar u Srbiji.
Kod njih (U Crnoj Gori) je vlada već pala, a ovde još nije ni formirana. Kada će, to niko ne zna osim jednoga koji takođe ne zna. Ta zaludna grupa zbunjenih ljudi ionako nije potrebna Srbiji, a ni Njemu.
Guvernerka se, u okviru sudnjih muka da obuzda inflaciju, bavila i krtolom, dakle krompirom. Tema sasvim trivijalna u obilju parametara koji određuju stabilnost i kvalitet kakvog-takvog života. Krompir je sredstvo blagostanja u siromaštvu. Tako je ovde bilo kod većine koja je odrasla na pireu, prženom ili pekarskom krompiru, ili delikatesu ispečenom u rerni. To je prilog koji ide uz svako meso kad mesa ima.
Ali, krompir je uzleteo u nastojanju da postane nedostižan za one kojima najviše treba. Guvernerka je imala odgovor zašto se to dogodilo. Da nije zbog rata koji je ovde postao izgovor za sve što poskupljuje ili propada? Ipak nije. Tabaković misli da je to zbog iznenadnih svadbi, letnjih slava, sabora i drugih veselja. Zakon tržišta je takav, veća potražnja, veća cena, te se krompir uzneo i do 150 posto iznad svoje realne vrednosti.
Vesele se ljudi, ima mnogo razloga za radost. A kako to učiniti bez krompira? Šta je svadba bez pite krompiruše ili ležeće torte od krtole? Važne funkcije kuma ili starog svata nezamislive su bez krompira. Umesto koverti sa novcem, bogatiji svatovi vuku na leđima džak, da se nađe mladencima dok ne stanu na noge.
Na primeru krompira, guvernerka je pred svima secirala krizu, njene uzroke i mogući spas. To je recept koji se može primeniti na bilo šta. Ali, nije objasnila kako obuzdati cenu te važne jestive stvari. Vladar je već pokazao slike punih magacina, videli smo da se robne rezerve prelivaju. Bilo je tamo žita, ajvara, suvog mesa, pasulja, konzervi, graška i svega što je upotrebljivo kad ne bude ničega. Ali, nismo na tim prikazima nigde zapazili krompir. Da li je bio negde skrajnut i ponižen kao nevažan takmičar u ležanju među uglednim skladišnim inventarom? Ili ga nije ni bilo.
Kasnije nam je isti čovek objasnio da skladišta ipak nisu tako izdašna kako se njemu učinilo, neko je pokrao robu, a on će svakako saznati ko je to i obavestiti javnost o lopužama iz njegovih redova.
Da ima krompira u robnim rezervama, moglo je odatle da se interveniše, da se, kako to poznavaoci krize kažu, „smiri tržište“. Tako bi i guvernerka bila donekle spasena od svojih nesuvislih tumačenja. Osim na venčanjima i veseljima, krompir se troši i na sahranama, a njih je mnogo više.
Namirnica za svadbe i sahrane, dostojna je svake, pa i visoke državne pažnje.
Puna je ugljenih hidrata i skroba koji se pretvara u šećer. Uz krompir, jedino na Balkanu ide hleb.
Prijatelji iz Podgorice mi kazuju da je njihov prgavi šampion Žarko obnavljao energiju za ležanje pireom od luksuznog srpskog krompira.
