Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Dečacima je naređeno da skinu dresove. Brojleri sa tribina su ih pozvali da dotrče, postroje se i pokažu poniznost pred sirovom živom silom. Momci željni brze slave načuli su šta je na drugoj strani sumraka: golo nasilje proizvedeno u laboratoriji za mlevenje ljudskog mesa. Fudbaleri Partizana su već iskusili veliki strah pred prekim sudom brižljivo uzgajanih kriminalaca. Strah da, ali ne i stid. Nisu imali dovoljno pouzdanja i podrške da pocrvene pred svojoj poniznošću. A i zašto bi? Osećanje srama u srpskom svetu suvišno je.
Pristali su da budu deo iste scene, možda su čak i skandirali protiv uprave i Milorada Vučelića, koji je sam po sebi ponor pakla. U istom hadu se sasvim dobro snalazi i Zvezdan Terzić, tvorac bljutave apoteoze za poglavicu. I u rodoslovu Zvezde postoje sećanja na slična postrojavanja i prinudno, ritualno skidanje opreme.
Tu su negde bili i stojeći policajci, Vulinove pretorijanske trupe za svadbe i sahrane. Mirni posmatrači nasilja koje najavljuje konačni socijalni hropac. Ništa se ne brani u mrtvom društvu. Odredi mare samo da neko ne podigne glavu i započne svetogrđe protiv sveca. Tada biju bez milosti, naročito slabe, one koji ne mogu da pobegnu, ili nemaju razloga da beže. Nijedan od njih nije zaštitio sportiste od ponižavajućeg drila rulje.
Solidarnost sa organizovanim zlom drži policiju u jednom komadu. Crnokošuljaši sa tribina su njihova udarna snaga, isključujući onu grupu koja se usuđuje da uputi folklornu pogrdu vladaru. Ali, i to je možda samo tepanje, glasna intimna poruka duboke naklonosti.
Fudbaleri su jeftina roba, tačno se zna i čija. Odlazak iz surove balkanske divljine se plaća, kao nasušna sloboda koja se osvaja na sve moguće načine. Na srpskim oranicama odavno nema fudbalske igre ni slave. Tamo gde nepoznati momci, kandidati za igrače mole za milost važne siledžije, nekada su igrali Bobek, Zebec, Milutinović, Čajkovski, Vasović, Galić, Šoškić, Miladinović, Hasanagić, Kovačević, Jusufi, Bečejac, Vukotić…
Niko tada, dok su igrali, njima nije skidao dresove. Da su ovde, ne bi mogao ni sada. Zamislite Velibora Vasovića bez dresa, pognute glave pred gomilom! Nezamislivo. Igračka veličina nije jedino što ljude drži uspravnim, nego to što ne daju na sebe i ono što ih čini. Nikome, ni pred kim, ni po koju cenu.
Nasilje je proizvod distribucije straha i poniznosti. Strah je u svemu što nas još održava. Da nije njega raspali bismo se bez emocija, od bespomoćnosti pred samima sobom. Samo oni koji se strašno boje, koji crkavaju od strepnje da ne padnu tamo gde su jednom već bili, mogu da opstanu u menažeriji koja se ostvaruje kao Životinjska farma. Orvelov pandemonijum ili bilo čiji zverinjak, to je svejedno.
U tom brlogu, svaka laž, sve hedonističke bahanalije, mesto u vrhu vlasti, bliskost sa vladarom – sve je to osenčeno užasom od pada. Od pada u nemilost. Zato je milost božiji dar, ono što čuva iluzije. Biti u milosti to je labava ravnoteža sa svojom ništavnošću. Tek ako ima sile koja tu bezvrednost uzdigne do funkcije, ostaje zahvalnost koja se neprekidno ponavlja u plitkim odama i pohvalama ludosti.
Onaj kome su ode upućene zna da nisu iskrene, ali bez sve većih količina tog bljutavog spama njemu nema pomoći. Tvorci udvoričke proze mrze svog boga iz dna duše, znaju da je njegova bezvrednost jasnija od njihove, ali svako je tu gde jeste. Bog može da bude bilo ko ili bilo šta, ovdašnji pagani drže u svom dalekom pamćenju politeizam. Sada su stvorili sebi jednoga ni iz čega, a on je ni iz čega stvorio njih.
Mediji čuvaju građanstvo od istine, ona bi ubila lažne proroke i svetitelje. Izaslanici vladara u arenama jesu manekeni sile, oni bi morali da sačuvaju lažno božanstvo od spontanog raspadanja.
Zato je poruka sa stadiona jasna: kad najgori ovako postupaju sa kakvim-takvim sportskim junacima, šta mislite građani od slame, šta će biti sa vama ako se istinski pobunite protiv nadolazeće tiranije, ili ako od pobune odustanete? Skinućemo vas do gola, i raditi sa vama goljama šta nam je volja. Bićete bespomoćni, sami ste se već odrekli građanske snage. Bićete poniženi mnogo više nego što već jeste. Nad vama će čuvati stražu dresirano divlje pleme, sve dok jednoga dana ne rastrgne dresera.
Naši će ljudi odlaziti na fakultete, učiti profesore šta da govore i čemu da uče one koje uče, uvežbavaće nemarne glumce nasred predstave kako da odigraju valjano ono što moraju. Skidaće im kostime posle igre. Naučiće dirigente koji slabo i bez volje mašu palicom kako se upravlja velikim simfonijskim orkestrom i kako se izvode najveća dela. Ulaziće vam u kuće da vas uvežbavaju istinskom rodoljublju, zajedno sa javnim izvršiteljima koji u vaše domove dolaze po svoje. Izlazićete pod nasilnom kontrolom na ulice da bacate latice pod točkove i kličete našem Kimu koji se odnekud vraća, uvek kao pobednik. Oni koji ne vole dovoljno ili sumnjaju biće izolovani.
Gajim nepouzdanu nadu da se distopija, ovde ovlašno zamišljena kao nadolazeća stvarnost, neće ostvariti bez otpora.
Nadam se da neće, ali se bojim da hoće.
