Draža Petrović, kolumna za portal N1
Raznim velikanima, kada odu na onaj svet, na ulazu u zgradu postave spomen ploču sa nekim prigodnim tekstom tipa: “U ovoj zgradi je živeo Meša Selimović, jedan od najvećih jugoslovenskih književnika”.
Ili: “U ovoj zgradi je živeo Zoran Đinđić, reformator, predsednik Vlade Srbije od 2001. do 2003. godine”.
Ili: “U ovoj zgradi je živeo Nebojša Glogovac, princ glume i čudo od čoveka”.
Jedino je u naprednjačkoj eri osmišljen običaj da na zgradi gde živi, recimo, Aleksandar Vučić, stoji tabla na kojoj piše: “U ovoj zgradi ne živi Aleksandar Vučić, reformator, lider zlatnog doba, čovek, princ glume i humanista pre svega”. Ili da u zgradi gde ima stan Aleksandar Vučić, stoji spomen ploča: “U ovoj zgradi nema stan Aleksandar Vučić, reformator, lider zlatnog doba, čovek, princ glume i humanista pre svega, čovek bez adrese”.
A sve je počelo benigno – Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta rešio da tuži Vučića za klevetu, što je svakako bolje za Vučića nego da je rešio da ga Sindikat lekara i farmaceuta pregleda, presavio tabak, al’ šta mu vredi što je presavijao tabak kad Vučića ne može da nađe ni na jednoj njegovoj poznatoj ni nepoznatoj adresi.
Čak je i sud utvrdio da na adresi koju je Panić napisao u tužbi ne živi Aleksandar Vučić, odavno se preselio.
Onda te muke po Paniću zajedno sa adresom za koju je sud utvrdio da na njoj ne živi Vučić, odavno se preselio, prenese list Danas u tekstu gde se istraživalo gde u stvari živi Vučić, šta sanja i šta mu se dešava, pa se digne kuka, skliski Krle, još skliskiji Vulin, Brnabić i motika, da po ko zna koji put dokažu da se, eto, sve na ovom svetu urotilo protiv Vučića, da mu se lociraju adrese (iako na tim adresama ne stanuje), da mu se lociraju naselja u kojima (ne) stanuje, da se locira čak i toponim u kome Vučić (ne) živi, Grad Beograd.
Jedna mala letnja pokazna vežbica naprednjačke paranoje & spinovanja uz pomoć Srpskog telegrafa, Pinka, Objektiva & Informera. Nikada se ta ekipa za svadbe i sahrane nije zabrinula kada je predsednik ponosno pričao kako često pobegne od obezbeđenja pa se vozika po Beogradu, nikada nisu napisali: “Ovaj čovek nije normalan, štićena je ličnost a švrćka se po Beogradu bez obezbeđenja”; nikada nisu napali Vulina ili Stefanovića kada su usred afere oko onog famoznog oružja u Jajincima svi oni zajedno otkrili da je baš tu na 200 metara porodična kuća Vučića; ni kada su sami pisali i izjavljivali posle nekog ubistva u naselju Belvil da je tu odmah iza ćoška stan predsednika Vučića…
Ali, eto, setili se da proganjaju novinare zato što su objavili adresu na kojoj Vučić ne živi, jerbo se odande preslio u nepoznatom pravcu, kako je za potrebe Suda utvrdila Pošta.
Bila su to lepa vremena kada je novinarka Glasa javnosti 27. oktobra 2000. godine dobila reporterski zadatak da napravi reportažu gde živi predsednik, ali Jugoslavije, Vojislav Koštunica, pa reportažu počela ovako: “Njegov dom nalazi se u jezgru Beograda. Ulica Gospodar Jevremova, na samom ćošku s Francuskom. Lep i stari kraj. Zgrada ništa drugačija od ostalih, čak deluje i malo starije, ali on je čini drugačijom od ostalih. Na četvrtom spratu stanuje predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica! U svetu bi rekli da je to baš neobično za prvog čoveka jedne države, ali prezime Koštunica godinama je već na spisku stanara, a lako je proverljivo – nalazi se i danas”.
U nedostatku Vulina i sumorne Vučićeve menažerije koji su se u to vreme krili po nekim budžacima đubrišta istorije iz kog su kasnije isplivali plivajući kraul, taj tekst tada niko nije protumačio kao ugrožavanje bezbednosti predsednika ni otkrivanje nekog ličnog podatka.
Za Đinđića se u ta vremana pisalo da se mora iseliti iz stana na Studentskom trgu u rezidenciju na Dedinju, jerbo je to procena njegovog obezbeđenja, pa niko nije kukao: “Ha, otkrivate da Đinđić živi na Studentskom trgu”. Đinđić, iako ugrožen, nije bio paranoik pa čak ni kada su pokušali prvi atentat na njega kod Hale Limes, rekao je: “Ma neki čovek vežbao po autoputu da vozi kamion”. Nije uzdisao, huktao ni pravio dramske pauze, izmišljao državne udare sa osmočasovnim specijalnim emisijama na Pinku. Za divno čudo, čak ni Sloba Milošević nije kukao nad svojom zlehudom sudbinom kada su novinari tokom devedesetih naširoko pisali kako je kupio vilu na Dedinju na adresi Tolstojeva 33.
-Nije sporno da tabloid Danas mrzi Vučića i sve nas koji sa Aleksandrom Vučićem delimo uverenja i ne bojimo se to i da kažemo, ali jeste sporno da se svakom ludaku i mrzitelju dojavi adresa ispred koje mogu da iživljavaju najniže strasti i leče svoje frustracije – izjavio je u petak ujutru Aleksandar Vulin, ministar policije, čovek koji, kako kaže, sa Vučićem deli uverenja, mada bi najbolje bilo da sa svima nama podeli specijalizovano uverenje da je sa njim sve u redu.
Onda bismo bili mnogo sigurniji. A bio bi i Vučić, jer ako za ministra policije postavite čoveka koji možda nema dijagnozu manija gonjenja, ali ima raširenu dijagnozu manije Vučićevog gonjenja, onda ste u problemu.
Vulin, dakle, brine da se ispred zgrade u kojoj Vučić ne živi, kako je utvrdio sud, ne okupljaju neki ludaci i mrzitelji. Pa ako se okupljaju ispred zgrade gde neko ne živi kako bi mu napakostili, onda su, slažemo se s Vulinom, stvarno ludaci.
I ne samo oni.
