Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Ne bih da vam presedne ako se ovih dana pakujete da idete na more, ali na ovo sam podsećanje ipak dužan. Tačno je dvadeset i pet godina otkad je jedna zemunska familija krenula na letovanje i… evo, još se nije vratila. Ako pod povratkom podrazumevamo raspakivanje kofera na onom istom mestu na kojem su i spakovani, otključavanje istog doma istim ključem kojim je i zaključan.
Ali, nije da se oni nisu vratili kući, jesu, samo što je u njihovom stanu boravio neko drugi, na ulaznim vratima je stajala pločica s nekim njima nepoznatim prezimenom, brava je ravnodušno ignorisala njihove ključeve.
Verujem da znate o čemu pišem ako ovih četvrt veka niste proveli u nekoj drugoj dimenziji. Jer ne pišem o tome prvi put, daleko od toga, a i nipošto nisam jedini koji je o tome pisao u ovih dvadeset i pet godina jedne sumorne odiseje.
Kada dvadeset i pet godina malo-malo pa pišeš o jednom te istom, onda ili si jako zaboravan, ili je to jedno te isto koje nikako da prođe zapravo ona tačka unutar loše beskonačnosti na kojoj se vreme zaustavilo pa šlajfuje bez pravog pomaka.
Ivan Barbalić i njegova familija dvadeset i pet godina žive svugde osim u svom (“društvenom”) stanu u Kapetana Radiča Petrovića 12, a gubitnici poput mene povremeno o tome prigodno nešto napišu, tek da ne bi umrli od sramote. Iz doma ih je izbacila radikalska fukara sveže raskomoćena u opštinskoj vlasti Zemuna, iz razloga prevashodno grabežne naravi, ali pokrivenih ogavnim šovinističkim, zapravo fašističkim razlozima (jer da su Barbalići Hrvati, te utoliko i ustaše, šta bi drugo bili?), a u međuvremenu je taj ološ oteran s vlasti, pa se vratio, pa je opet oteran, pa se drugi put vratio pod novim imenom i na svim nivoima (i više se odatle ne kani pomerati, a i zašto bi kad nema ko da ih pomeri?), menjali su se režimi, vlade i predsednici, sudovi su presuđivali da se Barbalićima vrati stan, ali policija nije obezbeđivala izvršenje presude, pa su drugi sudovi sve to poništavali, pa onda sve to iznova… i tako, prođe četvrt veka.
Ivan Barbalić je danas na Krku, odakle je starinom, dočekao je penziju u nekoj garsonjeri, prodajući novine u hotelskoj trafici. I dalje isteruje pravdu, sada u onom mitskom Strazburu, svestan da se neće fizički vratiti u stan u kojem je zapravo ostao ceo njegov život, ali se nada barem simboličkoj pravdi, odšteti kao znaku priznanja ljudske, zemaljske pravde da nije kriv onaj kome je oteto, nego oni koji su oteli.
Otmičari se, pak, ne čine preterano impresioniranima celom fertutmom. Normalno da nisu. Kad bi bili bića s bilo kakvim etičkim kompasom, nikada se ne bi ni upuštali u otimanje, a kamoli u fašističko objašnjavanje i opravdavanje otimanja. Osoba koja je pre dvadeset pet godina prvi put zanoćila u tuđim plahtama, među tuđim zidovima i uspomenama, tada je bila nekakva Šešeljeva sekretarica, a danas je valjda i dalje zamenica predsednika Odbora za ljudska i manjinska prava Skupštine Srbije. Ne, nije crni humor (v. “Brnabići, Barbalići i čuda evolucije”, komentar dana od 9. 2. 2019. na sajtu “Vremena”)! Da, i dalje spava među tim zidovima, valjda se srodila s njima u međuvremenu? Izađe na hodnik pa kaže: “Dobar dan, komšija”, a neko joj valjda odvrati: “Dobar dan, komšinice”. Ili ne?
A Ivan Barbalić ovih dana pokazuje novinarima jednu fotografiju, baš jubilarnih dvadeset i pet godina staru. Na njoj se radikalski ološ i fukara tiska i bruji pred zgradom Barbalića noseći transparente sa kojih se larma o “ustašama”, a “mi”, dakako, “nećemo ustaše u Zemunu”. I među tim nesvetom bez obraza i stida, štaviše među predvodnicima svetine, eto, gle, i mladog, kočopernog bilmeza u beloj košulji kratkih rukava i sa kravatom (karakterističan Šešelj fashion) koji jako liči na neku prethodnu fazu burnog dijalektičkog razvoja Vučić Aleksandra, sadašnjeg maksimalno maks-veberovskog džentlmena.
A liči zato što jeste. Prilično isti čovek u pomalo drugačijim okolnostima. Nije fotografija sama po sebi nikakvo otkriće, niti je Vučićevo poslušno terciranje u sramnoj banditsko-fašističkoj hajci nepoznanica.
U ovih je dvadeset i pet godina svašta stalo, pa i to da se ta visoka suklata iz opscene kolone kokošara i probisveta koji su jednog ranoletnjeg dana zagnojili jednu mirnu zemunsku ulicu ponešto potrudila da pokaže kako je u međuvremenu sazrela i uvidela svoje, hm, mladenačke zablude.
Nikada, avaj, taj njen, naime suklatin, pokušaj nije izgledao naročito ubedljivo ni verodostojno, iz mnogo hiljada razloga koji staju u ovih desetak godina nesreće. Tu veberi slabo pomažu ako je suština poretka koji gradi suprotnost svakoj političkoj i ekonomskoj čestitosti i skromnosti.
Ali jedno je Vučić mogao da uradi i bilo bi to mnogo uverljivije od svega što je činio. Mogao je duboko da se izvini za ono što je učinjeno Barbalićima. Da se izvini – prvo njima, pa Zemunu, pa Srbiji. Tim redom važnosti. I naravno, da učini što je do njega da se četvrtvekovno razbojništvo okonča, a njegove posledice ponište. Promena zidova među kojima usniva zamenica predsednika Odbora za ljudska i manjinska prava bila bi sasvim prihvatljiva cena za to.
