Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Nikada u Hrvatskoj nema toliko Srba koliko ih ima leti. Leto je vreme kada mnogi Srbi idu u Rovinj, osim onog jednog, koji ide u Jasenovac. Dobro de, ne ide, ali hteo bi da ide. Ili bi hteo da verujemo da hoće da ide. Ili pokušava da ide, zaleće se da krene znajući da neće moći da stigne, ali u tome i jeste gvint. Ne treba njemu da ode u Jasenovac, nego mu treba da krene u Jasenovac, pa da ga onda zaustave. Suština njegovog puta u Jasenovac je da ne stigne u Jasenovac.
S Rovinjem je stvar sasvim drugačija. Srbi koji idu u Rovinj idu tamo za svoj račun, a bogme i za svoje pare. Njima nije cilj da ne stignu u Rovinj pa da posle mogu da dignu dreku kako nisu stigli u Rovinj, nego im je cilj, naprotiv da bez komplikacija i bez presedanja stignu u Rovinj, zauzmu svoje ležajeve po apartmanima i ležajeve na plažama, da zasednu u stolice po kafićima i restoranima, i da onda odatle šalju fotke svog rovinjanja nešto manje srećnim Srbima, onima koji, što kaže pesnik namernik, nemaju kartu ni do Prištine. A i da imaju kartu, koji će đavo u Prištini? Gde je tamo plaža?
Ovaj što je tobože krenuo u Jasenovac uzdajući se u to da će biti na vreme zaustavljen, ne drži mnogo do ovih što su krenuli u Rovinj, pa su bogme u Rovinj i stigli i u Rovinju ostali, onoliko koliko im tanak buđelar građanina zemlje njegovog nevidljivog Zlatnog doba dozvoljava. On misli da to i nisu bog zna kakvi Srbi, čim su krenuli u Rovinj, a ne u Jasenovac.
Da stvar bude još luđa, da su oni krenuli u Jasenovac umesto u Rovinj, niko ih ne bi zaustavljao. Nikome, naime, nije zabranjeno da poseti Jasenovac, nije čak ni onom jednom koji je tobože tamo krenuo, samo što on ni u Rovinj ni u Jasenovac ne može kad i kako mu se ćefne, jer je on – ma koliko to, objektivno gledajući, neverovatno i zastrašujuće bilo – ipak predsednik jedne države.
Kako god bilo, otkako nije ni krenuo ni stigao u Jasenovac, taj čovek opsesivno ponavlja da neće na more, a pogotovo neće u Rovinj (kao da ga je neko zvao). Zašto baš Rovinj? Jedini razlog koji mogu da dokučim je to što baš u Rovinju ima procentualno najviše Njegovih građana, da ne rečemo podanika, i to onih izrazito sumnjivog kvaliteta, jer da su neki bolji u pitanju, ne bi ni bili u Rovinju.
U izvesnom smislu, mogu da ga razumem. Godinama letujem u Istri, ali nikada u Rovinju, kanda baš zato što tamo nailazim na previše zemljaka i poznanika, pa imam osećaj kao da nisam ni mrdnuo od kuće.
S druge strane, zaista ne bi bilo lepo ni prijatno kada bi on hteo u Rovinj. Šta ako stvarno stigne tamo? Zar ne biste imali neprijatno osećanje da se vaši problemi vuku za vama gde god da krenete? Zamislite samo: date silne pare za malo rovinjskog opuštanja i bekstva od turobne svakodnevice, kad tamo naletite na – Njega. To bi i najotpornijima pokvarilo odmor.
Bolje je, dakle, da se on drži Jasenovca, a da Rovinj prepusti onima koji stvarno žele da stignu tamo kuda su krenuli, i koji tamo kuda idu idu zato da bude lepo i njima i njihovim domaćinima, a ne zato da još malo dotruju život svima, što je njegova jedina misija otkad se uopšte pojavio u našim životima – a pojavio se neoprostivo davno.
A što se Jasenovca tiče, ovi što idu u Rovinj ili već negde na tu stranu, odavno su već tamo bili, jer nismo svi kao onaj nesrećnik pa da pod stare dane nadoknađujemo propušteni život, iživljavamo dečačke fantazme, učimo lekcije koje je trebalo savladati pre trideset ili četrdeset godina, vraćamo u biblioteku knjige pozajmljene još dok je Draža Marković tamanio jaganjce u naše ime.
U Jasenovcu sam bio bar dva puta, u ono vreme, a tamo me je, kao svog đaka, vodila država koja je Jasenovac oslobodila, i koja je imala svako pravo da o njemu govori. A govorila je tako da ništa nije sakrila: ni ko je tamo ubijan, ni kako, ni zašto. Nije to bilo nikakvo tajno, zabranjeno znanje koje vam je šaptom prenosila baba, nego nešto što piše u svim udžbenicima istorije.
Pošto smo, dakle, na vreme i na licu mesta spoznali ono bitno o Jasenovcu, sada smo, kao zreli ljudi, slobodni da idemo u Rovinj. A onom bi bilo pametnije da se okane ćoravog posla i prestane da piša u potok iz kojeg svi pijemo vode. Ali kako da nadraste samog sebe i odrekne se jedine životne radosti?
