Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Krenula ekipa priučenih molera i pod tzv. okriljem noći okrečila u belo slovo Z sve što je stigla, ili sve što je dospela dok joj nije ponestalo farbe, na Keju i u okolnim ulicama, na Varadinskom mostu i oko njega, kao i u Podgrađu ispod tvrđave. Još se, kao, ne zna ko je to radio ali će se, kao, saznati jer se, kao, radi na tome pošto je istraga, kao, u toku.
Sutradan su se na samom mostu okupili neki neobični, a tako obični ljudi, i razvili transparent „EU go home! Serbia and Russia, that is our union“. Za razliku od molera, ovi se nisu krili: lokalna Srpska radikalna stranka je preuzela neodgovornost. Mada ni to ne pomaže mnogo: ništa nam ne govore lica tih ljudi, a ako unutra ima nekog sadržaja, on ostaje neproziran. Jer takvi su to ljudi: čim ih vidiš, odmah ne znaš ko su.
Da razobručena peta kolona jednog tiranina kojem nije dobro – ti folksdojčeri iliti Kulturbundovci novog doba – ostavlja za sobom beli ekskrement u obliku velikog latiničnog Z, to nije ništa novo, ni u Novom Sadu ni bilo gde drugde. Ali, zašto ovoliki molerajski trud baš sada, i zašto skoncentrisan baš na to područje grada? Objašnjenje glasi: „Zbog Egzita“. Dobro. Ali, zašto artists formerly known as srpski radikali sa istog tog mesta poručuju negde u pravcu petrovaradinske tvrđave „EU go home“? Objašnjenje je opet isto: „zbog Egzita“.
E sad, šta to zapravo znači? Da li je Evropska unija opažena negde u Novom Sadu? Ako jeste, recite mi gde, da idem da je malo razgledam iznutra, dok je još ovde. I kako je moguće da je ja nisam primetio? A mislio sam da umem da prepoznam takve pojave.
Uozbiljimo se malo: radikali i ostali mogu mirno da spavaju, nema u Novom Sadu, a ni bilo gde drugde u njihovom vidokrugu, nikakve Evropske unije, i neće je još zadugo biti, a možda i nikada.
Sve čega ima je jedan benigni muzički festival kao deo džentrifikovane turističke ponude, simpatična kalakurnica tokom koje par desetina hiljada klinaca iz ovog i nekih bliskih delova Evrope ostavi izvesnu količinu novca, još jednom izgubi nevinost, podimi izvesnu količinu džointa i u ponedeljak se vrati kući „bogatija za jedno iskustvo“. U EU ili ne, nije važno.
Ako i zamislimo – ma koliko to mahnito bilo – da su u četvrtak doneli Evropsku uniju u svojim rančevima, već u ponedeljak će je tutnuti nazad i vratiti je neraspakovanu i nekorišćenu. Neće ostaviti ovde ni koliko za pelcer, jer se to ovde ne bi primilo, valjda je posle dvadesetak godina zaludnog baštovanstva to svakome razumnom jasno.
Ispada da i ovi noćni moleri i ovi dnevni radikali i dalje vode jedan rat koji su odavno dobili, samo što to ne znaju i ne razumeju.
Ili im je tolerancija na sve što nisu oni i sve što nije poput njih toliko niska da ne mogu da istrpe ni simboličan znak posthumnog života nečega što je jednom davno bilo stvaran simbol jedne velike, ali ne nužno i većinske nade: nade da će Srbija napokon živeti i disati unutar vlastite geografije, da će dozvoliti sebi da se oseća dobro, komotno i domaće ovde gde stanuje, u Evropi dakle, a ne tamo gde obitavaju misli i snovi endemske sorte usijanih glava s jakim unutrašnjim sagorevanjem Ničega.
Tako da je to sa Egzitom postalo nešto kao sa Osmim martom: postoji jedan Dan žena da bi ostalih 364 mogli da budu neprestani, mrmotovski Dan muškaraca, i postoje četiri dana Egzita kao izloga šarenila „Evrope“, a da te robe zapravo uopšte nema u ponudi i u prodaji. Možeš da gledaš kroz stakleni izlog, ali ne i da pipneš, kamoli da kupiš. A onda 361 dan teramo po svome bez ograničenja, ojha i iju-ju.
A opet, a ipak, nešto me pogoni da se radujem kad ih vidim koliko su se unervozili, koliko ih žulja i u besni očaj baca čak i ovo malo života i radosti što će probljesnuti našim ulicama. Tom životu crna Z-magija ne može ništa, njegovo jezgro je odveć zdravo i čvrsto. Pa neka je ono gore na Tvrđavi sve odavno ne mnogo više od lukrativne šarene laže, i neka traje samo četiri julske večeri, i neka ja, onako strmalo smoreno, uporno ostajem na drugoj obali reke, ali čim izaziva ono najgore u onima za koje nikada nije utvrđeno da išta osim onog najgoreg sadrže, mora da je ipak dobro i da ima bar gram smisla.
I kao što kaže Prorok: Let Love In.
