Piše: Svetislav Basara
Još odjekuje eho gromoglasnog prdeža u čabar Borata Krivokapića, a po Srbiji i srpskim zemljama se pronese crna vest da bi u čabar mogao da prdne i Sejdo Bajramović - pardon - Dritan Abazović, nakon što mu je - posle pokušaja da na kvarno progura Temeljni sporazum sa SPC - DPS uskratio poverenje.
Tako to biva kad se pre Temeljnog ugovora postavi temelj institucionalnosti. Naravno, nije u CG baš sve by the book, nije baš sve ni kako bog institutivnosti nalaže, ali su tamošnje institucije dovoljno ojačale da postanu efikasna brana vaninstitucionalnim muljevinama određenih grupa građana, mislim, pre svega, na tzv. srbske partije uortačene sa SPC.
S vremenom će se Temeljni ugovor potpisati na zadovoljstvo obe potpisničke strane, a srbske partije će, takođe s vremenom, dokonati da u građanskim državama ne postoje nikakva „nacionalna prava“ i da se u takvim političkim zajednicama operiše s pravima građana i pravima nacionalnih manjina.
Ovde se otvara pitanje od 1.000.000.000 porcija boršča: zašto su crnogorski Srbi, koji su autohtoni živalj, došli u poziciju da budu nacionalna manjina. Eh, zašto. Iz računice (bez krčmara). Jer pazite, ako si nacionalna manjina, onda ti pare kaplju i od države u kojoj si manjina, ali i od države čija si manjina, svejedno što u njoj nikad nisi živeo (mada 95% crnogorskih Srba vlažno sanja o preseljenju u Beograd).
Dodatni problemi nastaju kad rečena manjina namerači da bude većina. To je, matematički gledano, nemoguće, ali ništa nije nemoguće nama koji „možemo i ono što ne možemo“ (Ćosić). A kako? Lako, pomoću starog srpskog zanata - kuknjave nad ugroženošću, obespravljenošću, diskriminisanosti Srba, glavnim uzrokom svesrpskog gubitništva proisteklog iz računice iz krčmara da se iz gubitka može izvući profit i nade da će pravda kad-tad biti namirena.
Dibidus Wrong. Manipulativna gubitnička psihologija pre ili kasnije postaje stečena, potom prerasta u naviku i na kraju u bolest zavisnosti. Eto, uzgred, zašto Srbi vazda pobeđuju u ratu, a gube u miru, kako je to vaktile postavio napred citirani Ćosić, ne pomišljajući da se zapita da li možda i mi negde grešimo.
Čudna stvar. Kod tolike opsednutosti Rusima i Rusijom nikad ništa nismo naučili od Rusa, čak ni da pijemo muški kao oni, ili bar kao Maša Dve Čaše. I bolje je što neke stvari nismo naučili, ali neke je trebalo da naučimo. Npr. ovu. Bez obzira na to što ih je u Drugom svetskom ratu - druge da ne pominjem - izginulo maltene više nego nego svih ostalih zaraćenih strana zajedno, nikada nećete čuti Rusa da kuka „ubijali su nas, klali su nas, mi smo obespravljeni“, itd. Ne. Naprotiv. Uvek ćete čuti „my pobjedili fašistkavo vraga, my maladci, my ovo, my ono“, molim Milinčićku da lektoriše, davno beše kad sam učio ruski. I još nešto nismo naučili od Rusa, vrlo bitno. Tamo crkva sluša državu, a ne obratno. Ali možda je i bolje da to ne naučimo da ne bismo zaratili s Rumunijom. Zašto s Rumunijom? Samo s njom nismo ratovali. Eto zašto.
