Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Hodajući Budvom kao slobodan građanin i prijatelj Porodice, Milomir Marić je izgleda dobio nekoliko šamara. Koliko? Zar je brojanje važno. Mogao bi da bude dovoljan samo jedan, suvišan na svakom čistom licu.
Čovek koji je učinio Marićev obraz vidljivim, otišao je svojim putem. Niko nije pozvao policiju. Ošamareni tvrdi da je u vreme kad mu se dogodio bliski susret sa nepoznatim dlanom, bio na sasvim drugom mestu: u Dubrovniku.
Čak i ako vest nije tačna, zvuči pouzdano, taman u skladu sa čaršijskom idejom da šamar za Marića nije nasilje. To je više folklorni trenutak, čas nepouzdane istine, neka vrsta tradicije koja se održava nežnijom merom žigosanja. Nema siledžije koji bi stegao šaku za Marića, to u Budvi bio je ekstremno neprijatni turistički performans, nešto kao jahanje na bandoglavom magarcu. Ali, zašto se Marić nije branio? Svakako zbog toga jer je tada bio u Dubrovniku.
Ne bih želeo da se šalim na račun ideje o postojanju bilo čijeg obraza za šamaranje. Svako, pa i MM može da hoda Budvom, bilo kojim gradom i selom, sam ili sa bilo kim, a da ga niko ne dira. Da bude usklađen sa svojim mirom i čistom savešću. U tom rasuđivanju o načelnoj slobodi govora i kretanja, potpuno sam na strani Marića. Sa svojom slobodom u ropstvu, može da čini šta mu je volja.
Milomir je već odavno čiča sa mnogim hroničnim tegobama, lice starmalog uokvireno loknama koje garantuju čednost. Grehota je i pomisliti na bilo koju nasilnu meru koja bi mu tako neodoljivom a ranjivom naudila. On je okoreo u svom posebnom odnosu sa Vladarom čija su gostovanja kod Milomira već postala deo urbane mitomanije. Marić mu ne persira, a to je ozbiljni znak da njihova bliskost nema limita, i da obojica uživaju u izboru najgoreg društva.
Neki moji poznanici su uvereni da je Hepi daleko toksičniji od Pinka, tamo je Milomir guru ezoteričnog učenja zajedno sa mračnjacima koji su zaduženi da tobožnja metafizička znanja prevedu kao logično objašnjenje apsolutne moći. Crni biseri i izmoždeni kriminalci su se od izlinjalog Vanje Bulića preselili na Hepi, i tamo ih Marić održava poslednjim misaonim restlovima. Sa svojim nazalnim vibracijama, Milomir podstiče najniže strasti kod svojih gostiju. Pa čak i kod najdražeg gosta koji mu dolazi na važne ispovesti. On je lice sa posebnim logoreičnim potrebama, njegove su propovedi davno izmakle kontroli razuma. Epizoda o tome da najvažniji gost bolje zna od majke sa koliko je godina pao na glavu, svedoči o posledicama zajedničke traume.
Marić retko prepušta svoje mesto u studiju bilo kome, izgleda kao da je tamo zavaren i da će tu ostati po svaku cenu, dok se ne stropošta sa stolicom. Sa svojom strukturom tragača za nepostojećim, plitkom ironijom, apologijom besmisla i sumanute rijaliti zabave, on je paradigma i tvorac željene televizije i javne slike kriminalne grupacije na vlasti. Oni se trude da izgledaju kako ih Marić vidi. Pink se polako gasi, postaje samrtnik zbog nemoći da se otrese gušenja od svojih isparenja.
Hepi živi na fragilnim ostacima Marića, njegov će se značaj iscrpljivati tek sa postepenim nestajanjem goriva koje održava sav taj svet koji vode fantastični stvorovi. On je jedan od njih, nije moguće da ode ranije.
No ipak, Hepi bi morao da bude predmet suda javnosti ako javnost već nije mrtva, ekološki problem, zagađivač koji će nestati tek posle temeljne sanacije. Kad za to dođe vreme, ako ikada dođe. I ako ne nastavi da služi drugim gospodarima, ponovo sa reanimiranim Marićem, sklonim da nadživi sebe, uz besmrtne a strašne karikature koje su njegove ikone u svim životima.
Da se samo još malo pozabavimo vaspitnim radom publike.
5. oktobra 2000. godine, Milorad Komrakov je jedva izbegao linč. Spasli su ga časni ljudi koji su rušili Miloševića. Komrakov se onomad ponovo vratio da služi svojim utvarama iz devedesetih. To je vampirenje koje ohrabruje buduće mrtvace.
Marić ne mora da brine o tome šta će se događati posle pada. Može da objasni da je, u stvari, čitavo vreme podmuklo ismevao Vučića i pravio ga luđim nego što ovaj jeste. Parao ga po šavovima i prosipao sve iz njega. Znao ja da obojica čine duet strave i jeze, i da je to opit neograničenog građanskog mazohizma.
Nije Milomir tek tako izrastao u ovo što je danas, ni među Srbima ni među Crnogorcima. Ponižavajući šamari i nama pucaju po obrazima i ušima, a mi se i ne obaziremo. Marić je naš pouzdani delegat među poniženima, esencija najboljih odlika koje nas drže na granici nestajanja.
Mi smo stvorili Marića, kao sopstvenu odraz sa likom pajaca i strašila. Tek da naslutimo u šta smo se pretvorili.
