Draža Petrović, kolumna za portal N1
Ko god se iznervirao zbog okolnosti da je Milorad Komrakov, nelegendarni urednik Informativnog programa TV Beograd iz devedesetih godina, počeo da vodi Jutarnji program privatne televizije Tanjug, mora da nije gledao današnji Pink, današnji Studio B, današnji Hepi i druge današnje informativne programe nastale na svetlim tradicijama mrakovitog Komrakova.
Taj, takođe, nije čitao Informer, Srpski telegraf ili Alo, gde su nastavljači poetike Milorada Komrakova ne samo dostigli, nego i prevazišli svog velikog učitelja i idola, te će Komrakov na TV Tanjug ispasti suvi profesionalac u odnosu na armiju srpskih novinarskih „uvučićevića“, specijalne vrste uvučenih u sve pore našeg društva, naročito u najvažniju poru našeg društva, predsednika Vučića.
Slučaj Milorada Komrakova, ipak, vrlo je poučan slučaj za sve koji su nastavili svetlu tradiciju jedinog srpskog novinara kome je medijski mrak uzidan u prezime, pa bi se medijski portal o sadašnjim srpskim nacionalnim televizijama, sadašnjim srpskim tabloidima, mogao objedinjeno zvati www.komrakov.com(rakov).
Kada u nekim mračnim vremenima izabereš da budeš Komrakov, onda se kandiduješ da budeš opomena svima onima koji to isto kasnije izaberu kao životno opredeljenje. Iz onoga što se posle 5. oktobra dešavalo Komrakovu, samo na osnovu njegovih memoara, može se napisati vodič pod imenom „Kako zaršavaju svi novinari koji pristanu da u jednom trenutku svoje karijere budu Komrakov“. I to uvesti kao obavezno štivo za sve Vučićeve Komrakove i njihove pomagače, kao agendu – šta dolazi posle.
Evo najzanimljivijih delova:
Kada su Milorada Komrakova 5. oktobra 2000. godine revolucionari pronašli u zgradi RTS-a, plan je bio, kako su mu rekli, da ga zapale i bace sa trećeg sprata. Onda je navodno naišao Čeda Jovanović i rekao im otprilike: „Mi nismo ubice, ne bacamo zapaljene ljude s trećeg sparata. Bolje ga bacite s prvog sprata nezapaljenog“.
Nisu ga, srećom bacili, nego su ga odveli u podrum zgrade RTS-a gde je Komrakov (ima snimak na Jutjubu) poručio u kameru svojim dotadašnjim poslodavcima koji su upravo u tim trenucima padali s vlasti: „Ja vas preklinjem, u ime časti srpskog naroda, da se prizna pobeda ovog naroda, da se prekinu ovi neredi, da nikad niko više ne pogine, da nikad Srbin na Srbina ne udari, i da živimo kao sav normalan svet. Preklinjem vas svojom čašću i svojim poštenjem. Želim da kažem da televizija dalje nije u stanju da dalje emituje program, narod je došao u svoju televiziju!“
I to je ljudski: kada te zarobe revolucionari normalno je da im se pridružiš prigodnim govorom o narodu koji je došao na svoju televiziju da te zapali i baci s trećeg sprata, te da se praviš da si počastvovan što s baš tebe izabrali.
I već nekako vidite sve Vučićeve Komrakove kako to isto rade, kako Dragan, Goca, Željko ili neko sasvim treći, a ima ih trenutno ko kusih pasa i žutih mrava zajedno, jednog dana u budućnosti poručuju iz nekog podruma vlastima da pređu na stranu naroda.
Onda su Komrakova, tog Petog oktobra, odveli u Skupštinu grada Beograda, gde je bio štab DOS-a, i prema njegovim memoarima, pojavio se glumac Sergej Trifunović koji ga je ponudio cigarom i rekao mu: „Jebi ga burazeru, šta da ti radim. Radio si šta si radio. Ali važno je da ti je glava na ramenima“.
Posle mu nisu dozvolili da ide u WC, samo iz razloga jer su se plašili da ga neko stvarno ne zapali i baci s trećeg sprata, nego je malu nuždu, prema Komrakov memoarima, obavio u plastičnu flašu kisele vode. Žitije velikomučenika Komrakova tu se nije zavšilo.
Sutradan, 6. oktobra, živ i ne baš zdrav, Komrakov je po sopstvenom svedočenju hteo da ode do zgrade televizije, ali su mu zabranili lekari i porodica. Lekari, verovatno najviše oni sa ortopedije, traumatologije i maksiofacijalne hirurgije, bili s ubeđeni da šetnja Komrakova po šestooktobarskom Beogradu neće da mu prija sa ortopedskog, traumatološkog & maksiofacijalnog aspekta.
Šta je bilo posle, citiramo samog Komrakova u originalu: „Od šestog oktobra, kako biva kod nas Srba, prvo me je izdao moj venčani kum a zatim je knjiga mojih slavskih gostiju počela naglo da se kruni. Kum mi nije došao na Svetog Nikolu 19.12.2000. godine…“
Komrakova su posle stavili na izmišljeno radno mesto čuvara srušenog predajnika RTS na poljoprivrednom dobru u selu Zvečka kod Obrenovca. Njegovo radno mesto bilo je u portirnici koja jedina nije srušena i tamo je raspoređen kao samostalni referent za opšte poslove, ili kako je to jednom nazvao pokojni Žare: samostalni stručni poljar. Raspoređen je u objekat bez vode za piće, postojeća je tehnički i bakteriološki bila neispravna, bez stolice i stola. Objekat je bio okružen njivama, voćnjacima, kukuruzom i krompirom u vlasništvu RTS-a, a oko objekta su svakodnevno krstarili čopori pasa lutalica, miševi i pacovi. „Čak je naređeno da sedim u sobi gde sedi radnik obezbeđenja. Međutim, problem je u tome što ako ja tu sednem, onda on mora da ustane“ – pričao je o tome sam Komrakov.
I tako je Komrakov pokazao svim sadašnjim Komrakovima zašto u životu nije baš najpametnije izabrati da budeš Komrakov. Jer, ko se ne seća tog vremena, Dnevnik TV Beograd bio je malko blaži današnji Informer i današnji Pink. Odande je četiri dana pre nego je NATO bombardovao zgradu u Aberdarevoj i ubio 16 radnika televizije, koje je neko svesno žrtvovao, Tatjana Lenard, urednica, sa bedžom „target“ na reveru, prkosila rečima izgovorenim direktno u kameru: „Neka Vesli Klark puca, mi čekamo. Naša adresa je: Takovska 10.“
Posle, one strašne noći, ni Tatjane ni Komrakova nije bilo na targetiranom radnom mestu. Bili su tamo samo ljudi koji su radili svoj posao i nisu se bavili politikom. Za razliku od novinara Komrakova, člana SPS-a i novinarke Tatjane Lenard, članice JUL-a koji bi se i danas, ako treba, učlanili tamo gde treba.
Pričao o Komrakovu, dakle, poučna je. Život je takva manifestacija da na kraju, zavisno od toga šta je radio, nekom ostanu opanci, nekom obojci, a nekom Komrakov. Što bi Srbi rekli: Kom opanci, kom obojci, kom Komrakov…
