Zoran Kesić i ekipa Njuz.neta, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Mislili smo da smo sa šećerom kao temom završili, bar na neko vreme, ali jok. Ima i nastavak.
Nekoliko dana šećer je imao svojih pet minuta slave. Te ima ga, te nema ga, te prave ljudi sok od zove, te pravi se slatko od jagoda, bilo je tu svakakvih objašnjenja, jedino šećera i dalje nikako nije bilo na policama prodavnica i marketa.
Onda su nam predsednik i premijerka na par dana skrenuli pažnju pričom o odvrtanju sijalica i gašenju svetla po kući, po principu „E, znate čega još neće biti? Struje!“, pa se na trenutak činilo da je šećer pao u zaborav, ali onda nam se iznenada i niotkuda šećer vratio kroz priču da je za njegovu nestašicu kriv tajkun, komada jedan, iz Кolubarskog okruga, koji je držao svoje zalihe na lageru ne bi li dočekao bolju cenu, pa je tako izazvao nestašicu.
Tu se sad otvaraju neka sporedna pitanja poput - kakva je ovo zemlja u kojoj nestašicu može da izazove jedan čovek - i to ne onaj jedan čovek, koji, da se razumemo, nestašicu vrlo lako može da izazove tako što izađe i javno kaže da imamo svega u izobilju - već jedan običan tajkunčić koji je nalagerovao nešto malo šećera.
No, zanemarimo li ova sporedna pitanja, ne možemo da se ne zapitamo do kada će trajati ova, kako bi influenseri rekli, drama sa šećerom? Jer kako je krenulo, sad već očekujemo da se priča produži unedogled poput nekakve indijske serije. Zamislite - u svakoj epizodi u kadru Vučić, tajkun i gomila šećera. I onda, dok u pozadini ide dramatična muzika, prvo Vučić gleda beskrajno dugo tajkuna pravo u oči, pa tajkun gleda njega, takođe beskrajno dugo, onda Vučić gleda u gomilu šećera, beskrajno dugo razume se, pa u tajkuna, pa tajkun u šećer, pa opet jedan drugog, pa obojica u šećer i - op! Prođe 1.260 epizoda dok trepneš!
Кolike je dimenzije cela drama poprimila, pokazuje i to što je predsednik odlučio čak i konferenciju da održi u jednom od magacina. Okružen paletama punim šećera, on nam je objašnjavao kako šećera imamo koliko hoćeš i kako će nestašica uskoro nestati, ali nije precizirano kada će se to tačno desiti, pošto na mnogim rafovima širom Srbije šećera u narednim danima nije bilo ni za lek. No, dobro, možda je predsednik mislio da imamo šećera više onako u jednom metafizičkom, filozofskom smislu, a ne bukvalno. Za ovo „bukvalno“ vlast je više u fazonu „zvaćemo mi vas jedan dan od ponedeljka, al’ ne znamo kog, pozzz“.
Uskoro možemo očekivati da, nakon polaganja predsedničke zakletve po drugi put, Vučić krene na turneju po Srbiji sa džakom šećera, „da narod vidi, da razume“, da dok u Evropi prodavnice zvrje prazne, a ljudi jedu korenje i eventualno pokoju voluharicu koju uspeju da zatuku toljagom, u Srbiji se bahatimo u izobilju svega, naročito graška, pasulja, mleka u prahu i sardina u ulju. Sa šećerom smo malo kratki, ali znate šta? Pa i šta će nam? Nama je život sladak!
